Ubica Đinđića prebačen u London!

Osuđen, zasad, na svih 137 godina robije, Milorad Ulemek Legija ipak ne gubi nadu da će na kraju dokazati da nevin čami u samici Okružnog zatvora u Beogradu. I više od toga. Namerava da dokaže ne samo da sam nema nikakve veze sa likvidacijom Zorana Đinđića, već i da ubica uopšte nije bio Zvezdan Jovanović, nego neko sasvim drugi. Neko ko je - samo nekoliko sati posle ubistva - evakuisan za London. Privatnim avionom koji je poleteo sa surčinskog aerodroma.

U ekskluzivnom intervjuu za Glas javnosti i Kurir, Ulemek odgovara na oko 400 pitanja koja se odnose na ubistva Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, pokušaj likvidacije Vuka Draškovića u Budvi i na Ibarskoj magistrali, kao i na petnaestak ubistava na “beogradskom asfaltu” i tri otmice - za šta je sve optužen. Ali, istovremeno, iznosi i neku vrstu vlastite kontraoptužnice, polemišući sa Dušanom Mihajlovićem, Vladimirom-Bebom Popovićem, Čedomirom Jovanovićem i drugima. Pri tom, ukazujući, pored ostalog, da je Dejana Milenkovića Bagzija, jednog od četvorice svedoka saradnika u procesu za ubistvo, pola godine u Grčkoj “trenirala” jedna strana obaveštajna služba, najverovatnije američka.

Izjavili ste povodom svoje predaje: “došao sam da kažem istinu i tražim korektno i fer suđenje”. Takvo suđenje, kako tvrdite, niste imali ni u jednom procesu. Šta ćete uraditi ako Vrhovni sud Srbije na kraju svih krajeva odbaci i vaše buduće žalbe na, sada još nenapisanu presudu za ubistvo Đinđića? Hoćete li pravdu tražiti u Strazburu?

- Došao sam i rekao istinu. Fer suđenje nisam imao, niti sam mogao da imam, sa ovakvim stanjem u državi! Kad je reč o Vrhovnom sudu, opet ne očekujem ništa posebno. Očekujem da će postupiti po direktivi, da će i one njegove sudije koje se budu bavile ubistvom tako sačuvati svoje fotelje. To je linija manjeg otpora koja je kod nas i dalje popularna. A Strazbur? Pa, o tom - potom. Imamo ovde još da se ćeramo! I, bogami, ćeraćemo se!

Ako je baš svaki proces u kome ste optuženi, kako tvrdite, “režija” - zašto bi Strazbur bio van domašaja tako moćnih “režisera”?

-Da li vi to upoređujete pravosuđe EU sa našim?! Dobro ste me nasmejali!

ŽIVKOVIĆU, CEDI GROŽĐE!

Bivši premijer Zoran Živković tvorac je, na prvi pogled paradoksalne, tvrdnje: da ćete vi, a možda i neki drugi osuđeni za atentat, “otvoriti dušu” tek kada se suočite sa pravosnažnim osuđujućim presudama. Znači li ovo da je Živković već tada znao nešto više i bio u pravu?

- Što se tiče te izjave mudrosera, gospodina Živkovića, pa i sami kažete da je to paradoks. Gospodin Živković ćuti, ćuti i onda odjednom odvali nešto i verovatno čeka da se zemlja zatrese. Međutim, ništa od zemljotresa! Svoje znanje i umeće dotični gospodin je pokazao tako što se Vlada Srbije raspala za samo šest meseci njegovog vođstva. Prema tome, neka cedi grožđe i nek ne lupeta gluposti!

Da li ste sada spremni da kažete bar nešto što niste bili spremni, ili niste smeli, da kažete u krivičnim postupcima? Pogotovo ako ste znali da se i zbog vas gradi zatvor u Požarevcu i da možete da računate na nekoliko puta po 40 godina robije? Da li se, možda, nešto krupno u međuvremenu dogodilo, nešto što bi promenilo vaš gard?

- Malo ste naporni, ali dobro. Takvi ste vi novinari. Sve za slavu, i tiraž! Svojom predajom dokazao sam spremnost za punu istinu. NJu sam, takođe, dokazao i odgovaranjem u sudnicama na sva postavljena pitanja. Kao što sada odgovaram i vama. I, kao što sam spreman da odgovorim sutra. Bilo kome.

A zatvor?

- Vi, novinari opet, kao i mnogo puta do sada, pokušavate ovom narodu ili građanima (kako to vole da kažu ove bajne demokrate), da utuvite u mali mozak razne predrasude. Jer, totalna je glupost i neistina da je taj novi zatvor izgrađen zbog moje malenkosti. Čisto sumnjam da bi se država bacala u takav trošak zbog mene! Po mojim saznanjima, taj zatvor je izgrađen da bi “pratio” novi zakon o organizovanom kriminalu. Na zahtev Evropske unije, u koju tako grčevito želimo da uđemo. Tako smo, eto, počeli od gradnje zatvora, umesto od porodilišta, bolnica i škola! Ali, dobro. I to je Srbija.

Da li se u međuvremenu zaista išta krupno dogodilo?

- Krupno se nije dogodilo ništa, osim što sam dobio ukupno 137 godina robije. Na stranu ta sitnica, želim da se čuje i druga strana priče.[ antrfile ]

KAO ĐAVO OD KRSTA!

Šta je bilo ono što ste govorili u sudnicama: delimična istina, ili laž (na koju imate pravo i po ZKP), kombinovana, možda, sa svesnim skretanjem sudskih postupaka na krivu stranu? Ili odvraćanje pravosuđa od nekih okolnosti, aktera i događaja?

- Nikada nisam pred sudom govorio laži ili delimičnu istinu! Problem je samo u tome što mene nisu hteli baš mnogo da slušaju. Za ove četiri godine i malo više, koliko traje ova cirkusijada, sudije koje su sudile meni i ostalim pripadnicima JSO-a nisu bile baš mnogo zainteresovane da čuju istinu i da prime k znanju ono što mi imamo da kažemo. A, i zašto bi - kad su presude nama najverovatnije donete još pre 12. marta 2003. godine! Na sudijama je bilo samo da odrade proceduru. Dokaz za to je i ovo što se događa sa presudom Vrhovnog suda u slučaju Stambolić-Drašković.

Šta imate u vidu?

- Jedan jedini sudija je tu stvar hteo da istera do kraja. Pa, kada je video da nema s kime, jer su danas fotelje i funkcije najvažnija stvar u zemlji Srbiji, upravo taj sudija je morao da podnese ostavku, jer je to i u pravosuđu, izgleda, jedini način da se sačuvaju čast i dostojanstvo profesije. Siguran sam da danas mnoge kolege tog sudije, Milene Inić-Drecun, govore ispod glasa: “Budala!” Ali, u tome je razlika između velikih i malih ljudi. Veliki ljudi ispadaju “budale”, a mali i poslušnici kao da postaju primer novih vrednosti današnjeg društva. Šta da se radi: I to je Srbija!

Hoće li se vaša buduća žalba Vrhovnom sudu “vezivati” i za predmet “Politička pozadina ubistva na premijera Zorana Đinđića”, kojeg je formirao Slobodan Radovanović, pre nego što je otišao sa funkcije Specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala?

- Moja dobra volja da odogovorim na pitanja koja mi postavljate nema ama baš nikakve veze sa spekulacijama koje lansiraju razni pojedinci. Hoću, jednostavno, da se čuje i druga strana priče. Svaka medalja ima dve strane.

Šta kažete za potez tužioca Radovanovića?

- Predmet “Politička pozadina ubistva” priča je za sebe. Pitam: zašto to nije razrešeno u toku samog procesa?! Ako je to suđenje bilo “proces veka” zašto se nije išlo do kraja, već se prelomilo preko kolena?! Moje lično mišljenje je da je to bila “cirkuska predstava veka”! Uveren sam da slično misle svi koji su ga ozbiljno pratili.

Zar vama razotkrivanje “pozadine” ne bi trebalo da odgovara?

- Prema mojim informacijama, taj predmet je formiran samo da bi se zamazala presuda i da bi se pažnja odvukla na drugu stranu. Jer, ako hipotetički uzmemo, zapravo, zdravo za gotovo, teze koje pokušavaju da plasiraju Čedomir Jovanović i ovi njegovi hašišari, pitanje je: kako će pozadinu tog ubistva da istraži neko, ko je na neki način (po lupetanju Čedice), umešan u to ubistvo?! Međutim, to su same gluposti, koje se lansiraju po sistemu “držite lopova”. Zato može da se pita samo: zašto istraga u tom tzv. “Predmetu” nije vođena od samog starta? Nije potrebno mnogo mudrosti da bi se neke stvari isterale na čistac, a posle toga bi mnogo šta bilo jasnije.

Na šta ciljate?

- Na ovo: zašto je sud grčevito izbegavao rekonstrukciju samog ubistva? Utoliko pre što bi posle nje mnogima bila začepljena usta! Ali, sud je bežao od rekonstrukcije kao đavo od krsta! Zato što je i sudijama bilo jasno da rekonstrukcija ruši zvaničnu optužnicu! Da je vlast stvarno bila zainteresovana za rasvetljavanje političke pozadine ubistva Đinđića - istraga bi od starta krenula sasvim drugim pravcem!

OD KOŠTUNICE - NIŠTA

Kojim to drugim pravcem?

- Veoma jednostavnim. Trebalo bi do kraja ispitati mnoge činjenice. Zašto je Vladimir-Beba Popović tražio od Milana Veruovića da zaboravi i ne pominje famozni treći metak? Kome je telefonirao Spasoje Vulović - tadašnji vođa akcije “Meljak”, sada komandant SAJ-a i ko je osoba koja mu je aminovala ili naredila ubistvo Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koji su u tom trenutku imali status uhapšenih osoba? Zašto za Bagzijem nije bila izdata Interpolova poternica? Kome je bilo u interesu da Bagzi onda ne bude izručen našim pravosudnim organima? Valjalo bi setiti se: on je u Grčkoj proveo više od šest meseci i mnogo se natezalo s njegovim izručenjem Srbiji. A, primera radi, “francuska petorka”, uhapšena zbog falsifikovanih pasoša, bila je izručena posle dva dana. Što znači: Bagzi je, iako optužen za učešće u ubistvu najvišeg državnog funkcionera, “čekao” duže od pola godine!

Šta bi još trebalo proveriti ?

- Mnogo toga! Ko je izvršio strahovit pritisak na sud da se Bagziju da status svedoka saradnika, uprkos tome što on nije rekao ništa što se već do tada nije čulo na suđenju? Tim pre što je dobio status kao ponavljač, iz drugog puta. Dalje, kako je bilo moguće da on bude pušten iz pritvora za slučaj “Limes” ako su, kako sada tvrde, svi odmah znali da je to bio pokušaj ubistva? Šta su nadležni organi uradili za tih dvadeset dana koliko je prošlo od “Limesa”, do 12. marta 2003. da zaštite pokojnog premijera Đinđića?

Je li to, najzad, sve?

- Nije! Ako je tužilac Jovan Prijić raspolagao jakim dokazima - zbog čega su mu bila potrebna čak četiri svedoka saradnika?! Zar jedan, uz sve te “dokaze”, nije bio sasvim dovoljan? Još je puno pitanja na koja bi trebalo pronaći odgovore, ali se očigledno, krenulo sasvim drugim putem. Kao što rekoh: Srbija nije spremna za pravu istinu! To što je tužilac Radovanović naprasno sklonjen na tzv. više radno mesto - samo ukazuje da su moje tvrdnje tačne. Ne menja se konj koji dobija trke i pobeđuje!

Ne potvrđuju li pitanja koja otvarate javno izgovorena očekivanja Čedomira Jovanovića, Rajka Danilovića, Srđe Popovića, Vladimira-Bebe Popovića i drugih: da ste kalkulisali tokom svih procesa, nadajući se da će vas zaštititi premijer Vojislav Koštunica, za čiji ste račun, navodno, izvršili političke likvidacije?

- Prvo, nisam otvarač ili otvaračica usta kao neki! Uvek sam govorio bez dlake na jeziku! A, drugo, pretpostavkama političkih i društvenih pigmeja čija ste imena naveli svaki komentar je izlišan. Ta stara i zla priča da sam se predao zato što sam dobio nekakvu zaštitu od pojedinih političkih struktura - obična je glupost! Pa meni, za ono za šta sam optužen, ne bi mogao da pomogne ni Savet bezbednosti UN! Niti bih ja prihvatio njegova obećanja i zaštitu! Utoliko mi je manje bila potrebna zaštita sitnih mudrosera sa naše političke scene.

Znači, tvrdite da vas niko nije ostavio na cedilu?!

- Upravo tako. Nisam imao nikakav dogovor, niti ičiju zaštitu! Samim tim, mene niko nije ni mogao ostaviti na cedilu! Imao sam dovoljno muda da se predam dobrovoljno. I zato što sam kao vojnik naučen, još u ranoj mladosti, da prihvatim svaku odgovornost. Osim toga, smučilo mi se da više slušam kako blate i moju porodicu i JSO! Najvažnije je, uprkos tome, ipak bilo to što je istina na mojoj strani! I, za razliku od mnogih drugih, ne krijem se iza tuđih skuta i imena. Ja sam svoj na svome. Mogu svakoga, u bilo koje doba, da pogledam u oči. Ma, ne plašim se nikoga, osim Boga i žene!

Nagrada za Miloševića podeljena u vladi i MUP

Među pitanjima Miloradu Ulemeku - čak i da ih je bilo mnogo manje od 400 - svakako su se morala naći i ona koja se tiču „apela” koje mu je u poslednje vreme upućivao bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović i Legijine uloge u hapšenju i izručivanju Hagu Slobodana Miloševića.

Da li ste imali priliku da pročitate sve što je prethodnih nekoliko nedelja, pošto se „dokačio” sa Vladimirom - Bebom Popovićem i Radetom Terzićem, izgovorio i napisao Dušan Mihajlović o pozadini onoga što je prethodilo ubistvu?

- Imao sam, dakako, priliku da pročitam mudroserije gospodina eksministra, koji se dosad nije oglasio samo u Kekecu i Mikijevom almanahu. Sva ostala izdanja je okupirao da bi svojim naricanjem i žalopojkama nas primitivne Srbe naterao da čitamo između redova. Jedan lik je ovde u zatvoru povodom njegove pisanije rekao: „Jebem ti lebarnik, šta je ovo ‘teo da kaže”?! Inače, taj lik je iz njegovog Valjeva.

Da li ste u Mihajlovićevim rečima pronašli nešto važno ili zanimljivo?

- Ništa novo, niti iznenađujuće! Valjda je njegova poruka trebalo da bude: „Beba je najveći kriminalac, Čume i Legija su njegovi poslušnici”. Samo, Čeda Jovanović je bio Valjevčev ljubimac! To je i sam izjavio.

Ali zašto bi Mihajlović izmišljao i podmetao?

- Dule Valjevac želi svima da pokaže kako je jedino on bezgrešno stvorenje koje je u sve zalutalo sasvim slučajno. To je kod njega otprilike to. Ide mu naruku što je „Koraćeva komisija” utvrdila da eksministar tobože nije ništa kriv za sve što se događalo. Tu je najvažnije da je Zare Perika, alijas Peškir, utvrdio da Dule Izviđač nije kriv. Zapravo, gospodin ministar bi da Srbiju prisili da čita „između redova”. Da poveruje kako je za sve kriv nekakav „momenat”. Samo, nešto nisam primetio da se dotični „momenat” pojavio na suđenju i da mu se sudilo!

Za šta, zapravo, krivite Mihajlovića? Aludirate li na njegovu odgovornost, kao ministra policije, za ubistvo Zorana Đinđića?

- Veoma je zanimljiv Mihajlovićev, doduše, krajnje (ne)vešt pokušaj zamene teza. Jer, da otprilike parafraziram, gospodin ministar tvrdi: „Đinđić ne bi bio ubijen, odnosno bio bi danas živ da Dušan Spasojević i Mile Luković Kum nisu 2001. pušteni iz pritvora”. Eto, lupi čovek i osta živ! Ali, tu svoju maglu nikome neće prodati. Kako je umeo Sloba da kaže: „Uspeće mu to malo morgen”! Iskoristiću pero svog advokata da se i direktno obratim gospodinu ministru. I da mu poručim: „Ne, gosn’ ministre, opet ste, kao mnogo puta do sada, lupili glupost. Zoran Đinđić bi danas bio živ da ste vi kao ministar policije radili svoj posao kako treba”!

Možda ga uopšte nećete previše uzbuditi. I za njega ste čovek osuđen na 137 godina zatvora...

- Sigurno neću, ali hoću da Srbija zna da je gospodin eksministar policije imao preča posla od čuvanja Đinđića. Da je morao više da vodi računa o svojim firmama i firmicama, lutrama i lutricama, nego o bezbednosti pokojnog premijera. Uostalom, sve je to Mlađa Dinkić onomad lepo objasnio i prikazao na onim šemama, na konferenciji za štampu, još pre skoro četiri godine. Zato bi gospodinu eksministru bilo najpametnije da se popne u svoju vikendicu i da nastavi da sondira Povlensku maglu iako ona, očigledno, utiče na njegove vidike.

Kakva je bila prava priroda vaših odnosa sa Slobodanom Miloševićem?

- S pokojnim predsednikom Miloševićem nisam imao nikakve odnose. Video sam ga svega tri puta u životu. Svaki put - isključivo službeno. Uprkos tome, poslednjih godina pojavljivale su se spekulacije da sam sa njime, maltene, redovno pio viski i pušio tompus. To su sve podmetanja bolesnih umova koji gaze i preko leševa samo da bi za sebe ostvarili korist.

Kojim povodom ste se sa Miloševićem videli tri puta, kada i gde?

- Prvi put sam ga video u Kuli 1997. godine, kada je došao u posetu JSO. Sledeća dva puta sam ga sreo prilikom dodele odlikovanja u zgradi Predsedništva Srbije. To su bili svi naši susreti. A sreli smo se i one famozne večeri u vili „Mir”.

Socijalisti i njihovi simpatizeri sigurno bi vam postavili i pitanje - ako ste ga prilikom hapšenja (radi izručenja Hagu) nazvali svojim komandantom, u ime čega i u ime kog interesa zemlje ste onda učestvovali u njegovom odvođenju u zatvor?

- Mogao bih i ja da postavim pitanje socijalistima: „Gde ste bili, drugovi socijalisti, te sramotne noći za Srbiju!? Zašto nije došlo desetine hiljada na lice mesta?!”

Kako je proteklo hapšenje?

- I to sa „hapšenjem” je malo izvrnuta teza. Miloševića niko nije hapsio! Napravio je dogovor s onima koji su ga posle izdali! Izdvojio bih posebno Branislava Ivkovića, koji je sa Čedom Jovanovićem bio glavni zaverenik. Uostalom, za to je posle bio nagrađen. Što novčano, što u parlamentu. Ali, to je zanimljiva i dugačka priča, koja je više za knjigu nego za intervjue i novine. Ipak, ta knjiga će svakako biti napisana jednog dana.

Da li su Dušan Spasojević i Mile Luković Kum učestvovali u hapšenju Miloševića i kakvu su ulogu odigrali? Ko ih je za to angažovao i da li su u tome učestvovali i neki drugi ljudi koji se toga danas odriču?

- To je, takođe, još jedna u nizu spekulacija koje lansiraju određeni političko-društveni pigmeji. Jer, koliko se sećam, cela ta „priča” počela je posle onog nesrećnog i tragičnog 12. marta 2003. godine. U cirkusijadi sa „hapšenjem” učestvovala su, nažalost, trideset i dva pripadnika JSO. Ta akcija i spisak učesnika su dokumentovani. Zavedeni su u Službi iliti današnjoj BIA.[ antrfile ]

Kome su takva „lansiranja” potrebna?

- Onima koji su shvatili da od takve priče mogu da profitiraju. I to na štetu pokojnog premijera. Međutim, meni je u toj celoj priči zanimljivo nešto drugo. A to je hoće li ikada doći do suđenja svima koji su te sramne noći bili sa druge strane zida. Ja sam za takvo suđenje spreman. Zato me baš zanima kako je vođena istraga i ko je tu istragu vodio? Pitam se kako je moguće da tokom te istrage, ako je uopšte vođena, nismo saslušani ni ja, kao neko ko je bio vođa te sramne akcije, niti pripadnici JSO koji su u njoj učestvovali?! Jer, ako sam bio prisutan tamo sve vreme, od prve do poslednje sekunde tih dešavanja, onda bi bilo logično da dam iskaz u istrazi povodom tog slučaja. Samo, ni razglednicu mi nisu poslali!

Neki misle da prave istrage o tome verovatno nikada neće ni biti...

- Koliko vidim, ništa još ne može da počne jer su pokretači cele „priče” shvatili da bi na kraju ostali spuštenih gaća. Baš bih voleo da me pozovu kao svedoka! Imao bih štošta da kažem. Mnogima od toga ne bi bilo dobro! Inače, odgovorno tvrdim da Dušan Spasojević i Mile Luković, niti bilo ko drugi van policijsko-bezbednosnih struktura nisu učestvovali u operaciji, niti su bili „na licu mesta” te noći.

Da li su i kome, posle Miloševićevog izručenja, bile podeljene nagrade?

- Da, pare za Miloševićevu glavu su stigle u Srbiju početkom 2002. godine. Podeljene su između pojedinaca iz vlade i MUP-a.

Lucidni ste. Ali, pošto znate da su pare upravo tako podeljene, iako niste bili prisutni, što ste onda tajanstveni?

- Lucidan ili ne, samo govorim ono o čemu imam saznanja.

Ko je iz vlade, a ko iz policije i po koliko dobio? Da li je deo tog novca možda pripao i samom Đinđiću?

- Nisam „držao sveću” kada su se talili.

Pedeset susreta sa Zoranom Đinđićem

Milorad Ulemek Legija nije osuđen samo na 137 godina zatvora već i na - samo desetak kvadratnih metara „slobodnog prostora“ u beogradskom Centralnom zatvoru. A imao je kontakte i susrete sa ličnostima koje su tokom protekle decenije i po uticale na sudbinu Srbije.

Imali ste kao komandant JSO trojicu pretpostavljenih - Jovicu Stanišića, Radeta Markovića i Zorana Mijatovića sa Goranom Petrovićem. Možete li da ih uporedite i otkrijete prirodu svojih odnosa sa svakim od njih ponaosob? Kako vidite njihove međusobne odnose, posebno - odnose između Stanišića i Markovića, kao i uticaj njih četvorice na događaje uoči 5. oktobra 2000. i sve što je potom prethodilo onome što deo političkog spektra uporno naziva „oružanom pobunom JSO“, a i 12. martu 2003?

- Mislim da bi sa današnje tačke gledišta bilo nekorektno upoređivati te ljude. Ipak, evo ponešto. Svi su oni bili na čelu Službe kada je Srbija proživljavala razne teške periode. Stanišić je čovek koji me je primio u Službu i bio mi prvi pretpostavljeni. Sa njime sam imao izuzetno konkretne i profesionalne odnose. Smatram da je prema tom čoveku učinjena velika nepravda, ali tako je to u Srbiji. Dok si potreban i valjaš - dobar si, kad te sažvaću i ispljunu - onda ko te jebe.

Ni Marković nije prošao mnogo bolje, samo što i za njega mnogi misle da je svoju sadašnju sudbinu zaslužio...

- On je prošao slično, a nasledio je Stanišića, kao što se zna, u najtežem momentu u kojem se Srbija nalazila. Pet meseci posle njegovog stupanja na dužnost počeo je rat i on, jednostavno, nije ni imao vremena da upozna Službu. Pogotovo što je došao iz resora Javne bezbednosti. Međutim, i pored toga - pokazao je da je veliki profesionalac i čovek.

Šta znate o odnosima između Stanišića i Slobodana Miloševića?

- O njihovim odnosima ne mogu da kažem ništa. Nismo bili toliko bliski da bi meni poveravali ono što je njih spajalo ili razdvajalo.

A Petrović i Mijatović?

- NJih dvojicu ne poznajem dovoljno, osim što smo imali priliku da sarađujemo u onih nekoliko meseci koliko su nam se putevi ukrstili. Danas vidim da su u stroju sa svim onim dramoserima koji viču: „Ma, ja sam Đinđiću rekao...“ To su sve odreda priče za malu decu. Možda oni to mogu da pričaju široj javnosti i običnim smrtnicima, ali postoje i ljudi koji poznaju skriveniju stranu te „priče“. Pa, bre, sećam se da je Đinđić Petrovića, tog grbavog, izbacio iz svoje kancelarije u stranci kada je ovaj počeo da nešto kevće. I sad on nešto tu kao dramoseriše. Nemojte da me vučete za jezik!

Nije valjda baš sve „kevtanje“?

- Petrović i Mijatović su bili postavljeni da odrade sve prljave poslove DOS-manlija. Uostalom, koliko su valjali, toliko su i trajali! Da li su oni imali nekakav uticaj na dešavanja oko petog oktobra - to ne znam. Ali, što se tiče protesta JSO - Petrović i Mijatović su bili deo uzroka koji su doveli do tog protesta. Zato mogu oni danas da pričaju šta hoće i da se opijaju svojim hvalospevima, ali činjenice govore drugačije. Tada su ispali prave sise! Jer, lagali su za hapšenje braće Banovića, a vidim da lažu i danas. I to debelo! A o svemu što je vezano za nesrećni 12. mart 2003. godine - e, to njih morate da pitate.

Odakle uopšte znate da je Đinđić Petrovića izbacio iz kancelarije ako se s pokojnim premijerom, kao što neki tvrde, niste viđali osim jednom (6. oktobra 2000)?

- To za Petrovića, naprosto, znam. Uostalom, nikada nisam rekao da sam se sa Đinđićem video samo jedanput i to - 6. oktobra 2003 godine. To je bilo prvi put da smo se videli. A susreli smo se ukupno pedesetak puta! Nisam brojao.

Kada ste se upoznali sa Đinđićem i pod kojim okolnostima? Koliko ste se puta i zbog čega sretali posle 5. oktobra 2000, u kakvim ste odnosima bili za vreme 5. oktobra i kasnije? Zbog čega je konkretno došlo do hlađenja vaših odnosa i razlaza?

- S pokojnim premijerom sam se prvi put video, a samim tim i upoznao 6. oktobra 2000. posle ponoći. Taj susret sam više puta do sada i opisivao i objašnjavao. Spekulacije su da smo se sretali pre 5. oktobra, neistine koje su lansirane kasnije. U cilju kompromitacije kako mene, tako i JSO-a. Podmeće se da smo se sreli pre svih tih dešavanja i dogovorili se. A ja se nisam ništa dogovarao ni s kim. Ni pre, ni posle 5. oktobra!

Možete li da detaljnije opišete taj svoj prvi susret sa Đinđićem, bar malo podrobnije nego u Specijalnom sudu?

- Vi, novinari, volite da pomalo gušite, ali dobro. Sreli smo se posle ponoći - na insistiranje i uz posredovanje LJubiše Buhe i Dušana Spasojevića. Taj susret se desio u ulici pored Republičkog parlamenta. Kada sam došao do Ulice narodnog fronta, tu su me sačekali Čume i Dušan, koji su bili naoružani do zuba, i odveli me do džipa u kome se nalazio Đinđić. Tada smo se prvi put videli i upoznali. Ostalo je već istorija.

Kakvi su bili vaši kontakti i odnosi sa Đinđićem posle 6. oktobra kad tako samouvereno govorite da drugi javno lažu kako su mu kao premijeru govorili u oči i ono što nije voleo da čuje? Otkud znate da drugi lažu ili ne lažu?

- Naša viđanja su odmah posle 6. oktobra bila česta. Kasnije se to proredilo. A šta stvarno znam i odakle? Pa, prilikom nekih od tih susreta bio sam u prilici da vidim kakav je bio Đinđićev odnos prema mnogima od ovih što se danas kurče i busaju u grudi, kako su mu govorili ovo i ono.

O kojim ljudima i kakvim „epizodama“ se radi?

- Danas premijer nije živ i ne želim da se stavljam u isti stroj sa jajarama kojima su puna usta Zorana Đinđića. Sada, kad vidim kako neki seru i proseravaju - pričama tipa „Da je mene slušao danas bi bio živ“... - dođe mi da se ispovraćam! Jer, polovina od tih jajara, koje danas grade karijeru preko mrtvih ljudi, pred njim nije smela ni da otvori usta! Ne zato što je Đinđić bio nekakav autokrata, već zbog toga što su se plašili da ne ispadnu glupi, kao što danas ispadaju. Samo ću još reći, moji su odnosi sa Đinđićem bili korektni.

„Polupali par usijanih glava“

Neki Milorada Ulemeka smatraju svojevrsnim herojem 5. oktobra. Neki „Miloševićevim čovekom“ koji je u vreme „demokratske revolucije“ samo mudro taktizirao isključivo u svom interesu. A evo šta sam Legija kaže o tim događajima i svojoj ulozi.

Kakvu ste ulogu vi i JSO imali u događajima od 5. oktobra i onome što im je prethodilo, kao i posle toga?

- Naša uloga je manje-više poznata. Moram, ipak, da naglasim da je često bila preuveličavana. Pričane su razne bajke. Te bajke su opet lansirali oni koji su hteli da od njih profitiraju. Uglavnom su takvi sebi pripisivali zasluge za tobože presudnu ulogu u nekakvim dogovorima sa nama i u stavljanju JSO pod svoju kontrolu. To su sve gluposti. Jedini ko je pred 5. oktobar imao kontrolu nad JSO bila je Služba državne bezbednosti sa Radetom Markovićem na čelu! Sve ostalo su bile samo puste želje pojedinaca.[ antrfile ]

Šta time želite da konkretno kažete?

- JSO za vreme 5. oktobra nije imala nikakvu ulogu! Mi smo u sve to bili uključeni na samom kraju, kada je puč već bio izveden. Ponovo kažem puč, jer ako neko kod nas i dalje misli da je 5. oktobar bio spontano okupljanje naroda - onda je taj obična budala. Tvrdim: to je bio klasičan državni udar!

Nije li ustavna i zakonska obaveza i JSO, kao dela MUP-a Srbije, bila da zajedno sa Vojskom spreči svaki, pa i taj „državni udar“?

- Posle bitke svi su „generali“ i svi se prave pametni. JSO pre svega nije formirana ni opremana ni obučavana da se bakće s javnim redom i mirom. Još manje - da razbija demonstracije ili bilo kakva druga „okupljanja“. U tu priču smo uleteli zato što je kolektivno ludilo bilo zahvatilo ceo sistem. Zato što je dogorelo do nokata.

Miloševićev režim kao da nije ozbiljno ni pokušao da spreči taj „državni udar“...

- Nije ni mogao da se spreči 5. oktobar. To nisu mogli da urade ni JSO, ni MUP, ni Vojska! Tog dana je već bilo kasno. To je trebalo uraditi i sprečiti mnogo ranije. Zbog čega nije - to ne znam. Povodom 5. oktobra sve bezbednosne strukture su podbacile. Danas je sasvim jasno zbog čega. Peta kolona je dobro odradila svoj zadatak.

Zar je moguće da JSO nije imala baš nikakvu ulogu? Zar „uloga“ nije bila i to pojavljivanje na „samom kraju“?

- Kada smo nastupili, imali smo zadatak da pokušamo da izvučemo pripadnike policije koji su bili zarobljeni u Televiziji i Saveznoj skupštini. Međutim, dok smo došli do grada stigle su nove informacije: da je sve u redu i da niko od pripadnika policije nije u opasnosti niti je zarobljen. Da bi se lično uverili u to napravili smo jedan krug oko Televizije i Skupštine, usput polupali par usijanih glava koje nisu htele da nam se sklone sa puta i posle toga se mirno vratili u bazu. To je uglavnom cela priča. Uostalom, da li ste ikada za sve ovo vreme čuli od mene ili bilo kog pripadnika JSO da se hvalio nekim zaslugama u vezi 5. oktobra.

Da li pripadnici specijalnih jedinica po zakonu imaju pravo da „usput polupaju par usijanih glava“? Nije li to ponos na koji nemate pravo?

- Prve usijane glave su imale sreću i dobro su prošle jer kada neko puca na policiju i pri tom otvoreno pokazuje oružje i neće da se skloni sa puta - onda je najbolje što može takvima da se desi da prođu s razlupanim glavama. To nema nikakve veze sa ponosom. To je samo značilo, nemojte da se kurčite da vas ne sameljemo!

Zar 5. oktobra nije bilo nikakvog dogovora u kojem ste učestvovali?

- Jedini dogovor koji je postignut te noći bio je da demonstrantima slučajno ne padne na pamet da kreću na Dedinje. Na policijske i vojne objekte. I taj dogovor je u celini ispoštovan, izuzev incidenta oko Gradskog SUP-a, ali je i to bilo rešeno bez ikakvih posledica. Jednostavno, nisam želeo da se i kod nas dogodi „rumunski scenario“, pa da nam se ceo svet smeje.

Zbog čega je onda sve to bilo obojeno sasvim drugim bojama?

- Posle 5. oktobra su mnogi pokušavali da nas zloupotrebe, hvaleći se kako su baš oni doprineli tome da mi ne intervenišemo. Često sam mogao da čujem: i kako JSO nije udarila na narod, i kako je izdala Slobodana Miloševića, i kako sam ja ispao nekakav heroj. Sve tako bla, bla, bla. Danas mogu samo da kažem - niti sam ja nekakav heroj 5. oktobra, niti smo mi izdali bilo koga, niti smo imali nameru da udarimo po narodu. Tada smo samo radili svoj posao. Ili smo to bar pokušavali.

Moglo bi se zaključiti da je heroj 5. oktobra zapravo bio šef DB Rade Marković, koji nije naredio JSO da krene na narod?

- Ne postoje heroji 5. oktobra. Postoje samo oni koji su bili razumni i oni koji to nisu bili.

Dobro, da ste dobili naredbu da ugušite taj „klasični državni udar“ i da „udarite na narod“ kako biste postupili?

- Takva naredba nikada nije bila izdata. Niti bi je iko izdavao. Niti bih je ja izvršio...

Đinđića nisam viđao u Šilerovoj!

Đinđić i Čeda Jovanović su Dušana Spasojevića i LJubišu Buhu Čumeta zadužili da mi opipaju puls jer se DOS uoči 5. oktobra najviše plašio JSO. Danas se svi koji su dolazili u Šilerovu prave blesavi, posebno Vladimir-Beba Popović i Čeda, a kad je trebalo da se dođe na žurke sa gomilom kurvi i hostesa - onda su bili prvi. Ako mislite da ću vam reći da su dolazili Đinđić i Vilijem Montgomeri - onda moram da vas razočaram[ antrfile ]

Javnost je poslednjih godina posebno kopkalo: ko je sve od političara dolazio u zemunsku Šilerovu ulicu. Evo šta o tome za Glas javnosti i Kurir kaže Milorad Ulemek.

Kako ste se zbližili sa Dušanom Spasojevićem, Miletom Lukovićem Kumom i LJubišom Buhom Čumetom? Kakva je bila prava priroda vaših odnosa sa tom trojicom? Koliko ste puta bili u Šilerovoj pre penzionisanja i posle toga? Da li se nešto i šta u vašim odnosima menjalo uoči 12. marta 2003. godine?

- S njima me je, kako to reče gospodin eks ministar bezgrešni Dušan Mihajlović u svojim feljtonima, zbližio „momenat“ 5. oktobra. Pre toga sam se sa Spasojevićem i Lukovićem znao samo površno. Sa Čumetom se do 5. oktobra uopšte nisam poznavao. Oni su, kako pre 5. oktobra, tako i samog 5. oktobra, imali zadatak da mi se približe zato što se DOS najviše plašio reakcije JSO.

Ko ih je za to angažovao?

- Kasnije sam saznao da su bili poslati ispred pojedinih čelnika tadašnjeg DOS-a. Sa zadatkom da mi opipaju puls...

„Ispred“ kojih čelnika DOS-a?

- Pre svega Zorana Đinđića i Čede Jovanovića.

Šta znate o odnosima Đinđića, Jovanovića, Spasojevića i Mileta Lukovića - Kuma?

- Znam da su ti odnosi uspostavljeni preko Buhe, a opet suštinski preko Dragoljuba Markovića. To je bila ta „surčinska linija“. To se desilo početkom 1999. godine. Kako je to sve išlo do 5. oktobra - ne znam tačno. Pre 5 oktobra, kao i posle, njihova viđanja su učestala. To znam. Jer, recimo, kad god je trebalo da se vidim sa Đinđićem u periodu od 5. oktobra do konstituisanja vlade, svaki put su svi ti sastanci bili zakazivani preko Dušana Spasojevića. I svakom tom susretu su prisustvovali ili Buha ili Spasojević ili obojica. Uz obaveznog Čedu. Imao sam ponekad utisak da se plaše da im nešto ne promakne između mene i Đinđića. Kasnije, kada je Đinđić postao premijer, svi kontakti su išli preko Čede.

Kako su se razvijali vaši odnosi sa Spasojevićem i Lukovićem?

- Priroda naših odnosa, u samom početku bila je prevashodno vezana za događaje oko 5. oktobra. Kasnije je postala službeno-prijateljska. I danas, za razliku od mnogih, ja te naše odnose i poznanstva ne krijem. Kao ni svoje odlaske u Šilerovu koji su bili periodični. Nekad česti, a nekad ne. Ti odnosi ostali su isti do 12. marta, mada sam se tada ređe viđao sa njima jer je Dušan nekoliko meseci pre 12. marta počeo da se iracionalno ponaša.

U kom smislu iracionalno?

- Nepredvidivo, pomalo bahato. Ali, tako to ide kada moć nekome udari u glavu.

Koja vrsta moći: finansijska, politička ili neka druga?

- Ne znam. Nekako, to više nije bio onaj Dušan koga sam poznavao 5. oktobra. Postao je prek, nekako osion. Da li je on stvarno utripovao - da je zaista finansijski ili politički akt ne znam. Uglavnom, tako se ponašao. Meni to nije odgovaralo, pa sam se od njega poslednjih meseci malo udaljio.

U vreme svojih boravaka u Šilerovoj, koga ste sve sretali u tom „tržnom centru“ i kakva je, po vašim saznanjima i proceni, bila priroda odnosa između tih „posetilaca“ i Spasojevića i Lukovića?

- Dolazili su mnogi. A „priroda odnosa“ bila je različita. S nekima čisto prijateljska, s nekima čisto interesna. Ali, nisam ja držao Spasojeviću sveću, niti sam dublje ulazio u to kakvi su odnosi između njega i svih onih koji su tamo dolazili.

S kime je, poimenično, Spasojević imao prijateljske, a sa kim interesne odnose? O kojoj vrsti prijateljstva, odnosno interesa se tu radilo?

- Zaista nisam Dušanu držao sveću pri tim njegovim kontaktima, Nisam, iako mnogi, kako vidim, još imaju predrasudu da smo Dušan i ja bili mnogo bliski i da smo bili „jedno“. To, ipak, nije bilo baš tako.

Dobro, a ko je sve dolazio? Ko i zbog čega danas prikriva svoje veze i kontakte sa Spasojevićem, Buhom i Lukovićem i šta se naknadnim „šminkanjem“ pokušava da zabašuri i postigne?

- Pa, to možete da vidite i sami. Mnogi danas prikrivaju kako svoje poznanstvo sa Spasojevićem i Lukovićem, tako i svoje posete Šilerovoj. U tome prednjače Vladimir Popović i Čedomir Jovanović, alijas Bebica i Čedica. Danas se svi oni prave blesavi, a kad je trebalo da se dođe na žurke sa gomilom kurvi i hostesa-onda su bili prvi! Od njih čovek nije mogao da dođe na red! I tu nema šta da se šminka niti zabašuruje. Sve se to zna, samo što to danas mnoge interesuje jedino radi pravljenja afera, što to služi uglavnom kao municija za blaćenje. Jednostavno, danas nema političke volje ni interesa da se sve to istera na čistac.

Zbog čega nema?

- Srbija nije spremna za punu i pravu istinu o svim tim događajima! Možda će biti jednog dana...

Iako Srbija nije spremna, možete li ipak navesti ime nekog poznatijeg posetioca Šilerove osim Čede i Bebe? Zašto se ustežete?

- Nemam ja tu šta da se ustežem! Ako mislite da ću vam reći da su dolazili Đinđić i bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri - onda moram da vas razočaram! Dolazili su mnogi, što za mog prisustva, što u vreme kada ja nisam bio tamo. Uostalom, vidim da ni sud ni tužilaštvo nisu na tome mnogo insistirali. Ni kad su o tome govorili oni koji su u Šilerovoj mnogo više vremena provodili od mene.

U Beogradu postoje ljudi koji su uvereni da su Spasojević i Luković bili povezani sa nekim stranim obaveštajnim službama, koje su i preko njih, u najmanju ruku, mogle da utiču na ponešto od onoga što je prethodilo ubistvu Đinđića. Raspolažete li vi bilo kakvim saznanjima u ovom smislu?

- Takvih saznanja nemam. Oni su imali neku vezu u to vreme prema crnogorskoj službi bezbednosti. Posredno, preko par likova, ali da su imali vezu ili da su bili na vezi sa nekom ozbiljnom stranom službom to ne znam.

Beba i Dule rade za istu službu

Za političke i lične „simpatije“ Vladimira - Bebe Popovića i Dušana Mihajlovića bez preterivanja se može reći da su - obostrane. Milorad Ulemek Legija, međutim, ima političke i lične „račune“ sa obojicom.

Od kada poznajete Vladimira - Bebu Popovića? Kako ste se i pod kojim okolnostima upoznali? Povodom čega ste sve kontaktirali i na čemu sarađivali?

- Popovića sam upoznao dan posle 5. oktobra. Kako i pod kojim okolnostima, više se i ne sećam jer se mnogo šta od tada izdešavalo. Moguće je da smo se prvi put sreli u Skupštini Beograda, a moguće je da je to bilo i u kancelariji Dragoljuba Markovića. Mnogo je bilo dešavanja tih dana, tako da je sa današnje distance teško sve to raspetljati i rekonstruisati. Tada su i svi kontakti bili povodom petooktobarskih događaja.

Kako ste primili procenu eksministra policije Dušana Mihailovića da je Popović pravio „paralelnu vlast“ u Srbiji? A kako tvrdnju iz iskaza Jovice Stanišića u vreme „Sablje“ da je Popović bio povezan sa britanskom službom MI6?

- Kao što neko već reče, mnoge stvari koje je izrekao eksministar Mihajlović istinite su, samo što ih on mudro oblikuje sebi u korist. Uostalom, i on radi za istu službu kao i Popović! Pa zato verujem da je, samim tim, dobro upoznat sa radom kolege. Stanišić je jedan od najobaveštanijih ljudi na ovim prostorima, pa sam uveren: ako iko zna za koju službu je ko radio - onda je on bio taj. Uostalom, to mu je i bio posao.

Smatrate li i vi da se bez rasvetljavanja Popovićeve uloge ne mogu do kraja shvatiti neka zbivanja u Srbiji posle petooktobarske političke promene? Ne bi li to značilo pridavati mu značaj koji nije imao?

- Dok se ne rasvetli Popovićeva uloga tokom poslednjih 15 godina, mnoga pitanja će ostati bez odgovora. Smatram da se to nikada neće desiti jer je Popović bio suviše namazan da bi bio lako raskrinkan. Tome neće ići u prilog ni činjenica da on poseduje mnogo materijala i informacija koje mogu da kompromitiju mnoge iz aktuelne vlasti. Da nije tako, zar bi mu bilo dozvoljeno da ovoliko laje?!

Ko se, po onome što znate, najviše plaši Popovićevih „materijala i informacija“? Zašto to ne biste otkrili, ako zaista znate, bez obzira na strukturu vladajuće političke koalicije u Srbiji?
.
- Plaši ga se većina iz vladajuće strukture. A i još poneko sa strane.

Do danas je ostalo nejasno ko je Dušana Spasojevića i ostale, posle ekstradicije iz Francuske, sačekao na surčinskom aerodromu?

- Pravi odgovor na to Srbiji bi sigurno mogao dati bezgrešni Dušan Mihajlović!

Zašto ga krije? Uostalom, zašto taj odgovor od njega niko ne traži?

- Mogao bi zato što zna celokupnu istinu o tom slučaju! Istina koja bi verovatno iznenadila javnost u Srbiji. A ta istina se od njega ne traži jer bi bila grobar DOS-ove politike iz tog vremena!

Odakle znate da bi Mihajlovićevo otvaranje duše o ovoj temi iznenadilo javnost? Pitaćemo, naravno i njega, ali - šta vi o tome znate ili pretpostavljate?

- Znam poprilično. „Francuska petorka“ nije vraćena zbog falsifikata pasoša ili „otmice Miškovića“. Tu se radilo o njihovom spasavanju jer su bili provaljeni. Kad se bude otkrila prava istina o tome - pašće i mnoge druge „priče“. Pašće i mnoge maske. Ali, to se neće desiti u dogledno vreme jer bi se razotkrila prava „krvna slika“ tadašnje vlasti. A to sigurno ne bi odgovaralo ni ovima koji su sada na vlasti. Zato se i bore grčevito da se što duže održe na vlasti. Da bi mogli da i dalje prikrivaju svinjarije iz prošlosti.

Pojavile su se pretpostavke da je neko iz vrha vlasti namerno signalizirao Francuzima prevremeno hapšenje Spasojevića - da ne bi bio uhapšen s velikom količinom kolumbijskog kokaina već samo zbog falsifikovanog pasoša. Jesu li, prema vašim saznanjima, stvari tako stajale i kome je u Beogradu takvo „spasavanje Spasojevića“ bilo potrebno?[ antrfile ]

- I tu bi mnoge odgovore mogao da nam da vrli gospodin Mihajlović jer je on bio vođa cele operacije oko izručivanja „francuske petorke“. Naime, po mnogim informacijama i kockicama koje sam uspeo da složim za sve ovo vreme - tadašnja vlast je panično uložila maksimalan napor da ih vrati nazad u zemlju jer se plašila da ne budu provaljeni, da se ne sazna da su spremali uvoz tone kokaina u zemlju. Tone koja je kasnije trebalo da bude prodata širom Evropske unije i ostalih zemalja na našem kontinentu.

Kao da aludirate da je i vrh vlasti bio zainteresovan za tu tonu kokaina, ali da se u poslednjem momentu uplašio i ustuknuo...

- Već tada Đinđićeva vlast je shvatila da su obećanja svetskih moćnika da će dobiti milijarde dolara donacija, koje je navodno trebalo da se sliju u Srbiju, samo prazna priča. Tek šargarepa na kraju štapa. Zato je pokušavala da pribegne i nekim „alternativnim metodama“. Novac joj je bio očajnički potreban da bi mogla da opstane. To je trebalo da bude jedna od „operacija spasavanja“, ali se izjalovila. To me i ne čudi mnogo, s obzirom na to kakvi su likovi tada vodili zemlju. Drugačije nije ni moglo da bude. I moja sadašnja saznanja potvrđuju da su Spasojević i njegovo društvo tada morali da budu spaseni, odnosno vraćeni u zemlju radi spasavanja vlasti!

Odakle za to znate ako sami u tome niste učestvovali?

- Celu tu „operaciju“, naravno, pratila je Služba koja je znala i ko je „vodio“ poslove sa naftom, cigaretama, alkoholom. Sve je to i zvanično zavedeno. Posle smene Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, novo rukovodstvo Službe je neke stvari pokušalo da izvede na čistac i tada je nastala panika. Sećam se da je dosta puta intervenisao Zorana Janjušević i da su i Milorad Bracanović i Andreja Savić naglo ućutali o tome. Posle je, naravno, usledila osveta. Zar stvarno mislite da su oni smenjeni iz razloga koje smo mogli da čujemo tokom ovih poslednjih godina? Ma dajte! NJih dvojica su smenjeni zato što su „nanjušili“ brod koji je oko Nove godine 2002-2003 trebalo da pristane u Crnoj Gori. To nije bio brod u kome su se nalazile samo banane iz Kolumbije.

Sada niko i ne pokušava da istražuje u tom pravcu. To nije slučajno?

- Mnogo šta biste bolje razumeli da ste mogli da imate izveštaj Francuske obaveštajne službe po nazivom „Sultan“. Tu sve piše crno na belo. Ali, i ta, kao i mnoga druga dešavanja pre su za knjigu nego za novine. Da bi se sve to kako valja shvatilo - potreban je mnogo širi opis događaja i relacija između određenih ljudi.

Kurir je letos objavio delove izveštaja Francuske obaveštajne službe o operaciji „Sultan“. Kako ste ih vi shvatili i imate li bar neka pojašnjenja?

- To što je Kurir objavio - samo je mrvica tog izveštaja! Imao sam prilike da pročitam kompletan izveštaj. Sve sa zaključcima. O tome ne mogu da pričam jer sam se obavezao na čuvanje tajne ljudima koji su bili voljni da me s njim upoznaju. Mogu samo da kažem da je bilo dobre volje - ljudi koji su taj izveštaj radili bili su spremni da dođu u Srbiju. Međutim, niko nije bio za to zainteresovan.

Imaću sta da kažem o otmici Miškovića!

Teme - ko koga i zašto prisluškuje, a ko stoji iza otmica i reketiranja u dogledno vreme ostaće aktuelne u Srbiji. Nisu ad akta ni takva „događanja“ iz bliske prošlosti.

Postoje spekulacije da su neki uticajni ljudi iz Đinđićeve vlade, pri tom su bili apostrofirani Vladimir-Beba Popović i bivši premijerov savetnik za bezbednost Zoran Janjušević, dolazili u „centar za prisluškivanje“ RDB MUP Srbije i navodno se, uslovno rečeno, koristili njegovim mogućnostima. Da li je to tačno?

- Tako je bilo! I jedan i drugi su se koristili uslugama Beogradskog centra za prisluškivanje. Pokušali su oni da uđu i u Sedmu upravu, ali im to Milorad Bracanović nije dozvoljavao. To je i bio jedan od razloga za njegov kasniji progon.

O čemu se konkretno radilo i kako je bilo moguće?

- Prvo da kažem da Bracanović Bebi i Janjuševiću, nažalost, nije mnogo zasmetao jer su im u Beogradskom centru sva vrata bila otvorena. Kako i ne bi kad je tu pravi gazda bio Zoran Mijatović! Zato je i vraćen u Službu. Da bude poslušnik, mada danas možemo da vidimo kako kroz svoje knjige pokušava da ispriča sasvim drugu pričicu. Ali, džaba se upinje! Premnogo ljudi zna istinu.

Odakle znate sve to, ko vas je tako dobro obavestio? Bracanović ili neko drugi? Možete li, u vezi sa ovim, nešto reći o „bici za razvodnike“ do koje je došlo posle 5. oktobra?

- Bio sam direktno uključen u te „priče“. Tada sam još bio u Službi, pa su me likovi iz DOS-a svaki dan smarali pričama: kako uraditi ovo, kako ono, koga postaviti ovde, a koga onde...

Nije li sve, možda, rađeno iza leđa predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića?

- Da li je bilo iza leđa ili nije - ne znam pouzdano. Ali, suština je u tome što nije bilo nikakve bitke. Razvodnici su, naprosto, bili preuzeti i preusmereni na „slušanje“ za potrebe tadašnje vlasti.

Jedno vreme se govorkalo da je Vladimir-Beba Popović, navodno, imao i neki svoj „prislušni centar“...

- Kada su Mijatović i Petrović bili smenjeni, Beba i njegova ekipa su stvarno formirali svoj privatni prislušni centar. Zato što više nisu mogli da imaju takav lak i ležeran pristup u Službu. To je osnovni razlog što su bile plasirane priče kako su Bracanović i Andreja Savić tobože bili postavljeni na moje insistiranje i pod nekakvim pretnjama. To, naravno, uopšte nije tačno. Zna se ko postavlja načelnike Službe. Uostalom, da nije bilo tako - posvedočio je i eks ministar policije vrli Dušan Mihajlović.

Uprkos svemu što tvrdite, ta „priča“ ne umire!

- Ta priča se i dalje uporno lansira od strane kompleksaša Bebe Popovića. Iz čiste sujete. S namerom da se osveti Bracanoviću koji je bio i ostao profesionalac.

U ovo vam neki sigurno neće poverovati. Zbog čega je Bebi bio potreban prislušni centar? Da li je bio potreban samo njemu? Da li je Đinđić za njega uopšte znao? Ako je Beba imao ceo prislušni centar, onda su za njega i „Služba“ i Đinđić morali da znaju...

- Beba i njegovi su prisluškivali svoje političke protivnike i uspešne biznismene, koje su kasnije raznoraznim informacijama reketirali. To je najbednije u celoj toj priči.

Koga su sve prisluškivali, koga su reketirali?

- Sećate li se afere sa Vukom Obradovićem? E, pa, ona je bila iskonstruisana u jednom od tih centara. Pomoću informacija koje su dobijene prisluškivanjem. A ima još mnogo takvih stvari ...

Ko je još bio na takvom „nišanu“? Zašto govorite o „centrima“? Koliko ih je bilo i gde su se nalazili?

- Mnogi su tada bila na meti. Mnogi! Postojala su najmanje dva takva centra! Jedan mobilni i jedan stacionarni.[ antrfile ]

Koliko su tačna nagađanja da su ti „privatni centri“ služili za prisluškivanje i Vojislava Koštunice i generala Nebojše Pavkovića? Da li je, možda, među prisluškivanima bio i Miroslav Mišković?

- Kada imate prislušni centar, onda se ne gadite prisluškivanja bilo koga. Kada su Koštunica i njegovi izbačeni iz Skupštine Srbije počeli su intenzivnije da prate delovanje DSS-a. Zanimalo ih je: kakve će Koštunica i njegovi kontramere da preduzmu. Što se tiče Pavkovića, njega je prisluškivala Služba. Kao što je Vojna obaveštajna prisluškivala Službu. Ne verujem da su mogli da ga prisluškuju privatno jer je njega kontraobaveštajno ipak „pokrivala“ Vojska. Sumnjam da je Beba bio u stanju da njima mogao parira.

Kako su stvari stajale sa Miškovićem?

- NJega verovatno i dan-danas prisluškuju. Ne zaboravite da svaka služba razmišlja po sistemu: „Družba je družba, a služba je služba“.

Sve se to, ako je tačno, nije moglo raditi iza leđa predsednika vlade. Osim ako je već tada postojala Popovićeva „paralelna vlast“ o kojoj piše Dušan Mihajlović...

- Ponavljam: zaista nisam siguran da li su, ili nisu, radili iza leđa pokojnom premijeru. Nisam, mada je bilo i dosta informacija da su „rezultati“ išli i Đinđiću na sto.

Kakva su u ono vreme, kada se sve to događalo, bila vaša saznanja o otmicama Milije Babovića, Miroslava Miškovića i maloletnog sina Slobodana i Fahrete Živojinović, a šta o tim događajima znate danas?

- O pomenutim krivičnim delima ne bih trenutno govorio ništa. Zato što u Posebnom odeljenju još traje postupak u kome sam optužen za neka od tih dela. Dakle: dok se suđenje ne završi, ne bih o tome ništa. Za razliku od mnogih, koji svojim komentarima i analizama krše sve moguće kodekse, ja ću ispoštovati sud i dok se suđenje ne završi - neću komentarisati dela za koja mi se sudi. Jedino što mogu da kažem jeste: otmica sina porodice Živojinović tada je bila tabu tema, a koliko vidim - tabu je i danas.

Gone vas „samo“ za otmicu Babovića, zašto onda ne razotkrijete - ukoliko znate - pravu prirodu otmica Miškovića i sina Lepe Brene i Bobe Živojinovića? Znate li išta o tome kuda su i kome otišle ogromne pare od tih kidnapovanja?

- Čekam da budem pozvan za novo suđenje povodom otmice gospodina Miškovića. Mada, to suđenje nikako da počne. Tamo ću reći sve što znam o tom slučaju! Što se tiče otmice sina porodice Živojinović, opet kažem: to je i danas tabu tema. Da znam bilo šta rekao bih bez pardona. Bez obzira na koga se odnosi. Jer, onaj ko otima decu taj je obična jajara i psihopata. I sam sam otac četvoro dece i mogu da zamislim kako su se ti ljudi osećali dok se nije završilo. Za takve likove ne bih imao nikakve milosti. Bilo bi: po kratkom postupku.

U Budvi je pucao "strani faktor"

Kao i o svemu ostalom za šta je optužen i osuđen, Milorad Ulemek ima svoju verziju i za pokušaj ubistva lidera SPO Vuka Draškovića u Budvi. Ali, slučajno ili ne, nije odgovorio na dva pitanja.

Kako je bilo moguće da strelac kakav je Branko Berček sa malog rastojanja promaši sa svih osam metaka? I, nije li možda baš od Legije dobio naredbu da namerno promaši, ako nije - nije onda neko drugi preko Berčeka na taj način organizovao „provokaciju“?

Pošto ste pravosnažno osuđeni kao organizator pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi, imate li o tom, po mnogo čemu čudnom događaju, dodatna ili saznanja koja tokom suđenja, iz nekih razloga, niste hteli da izgovorite? Je li istina da je toga dana crnogorska vlast prvi put povukla obezbeđenje Draškovićeve kuće, a davala mu pratnju za plažu?

- To je bio zaista veoma čudan događaj. Mi smo na samom suđenju pokušali da izvedemo gomilu dokaza koji su mogli značajno da poljuljaju optužnicu. Međutim, Sud je ostao gluv za naše predloge. Zato što su, po tumačenju Suda, bili „neosnovani“!? Time je taj Sud već tada pokazao svoje pravo lice. Jer, kako je Sud mogao da zna šta je osnovano a šta ne ako dokazi nisu bili izvedeni?!

Ako ste u pravu, onda je to bilo imitacija pravog suđenja...

- Bilo je to jedno zaista mučno i neprijatno suđenje, pošto je sudsko veće zapravo bilo produžena ruka tužilaštva. Svi su se očajnički trudili da nam uskrate puno pravo na odbranu. Mi optuženi smo u sudnici sedeli kao zamorčići!

Šta sve s tim procesom nije bilo u redu? Zašto tvrdite da ni dokazi nisu bili izvedeni? Ako je na Draškovića pucao Branko Berček, kako je bilo moguće da takav specijalac promaši sa osam metaka, pa još sa rastojanja manjeg od pet metara? Da li je Berček od vas dobio naredbu da namerno promaši i zbog čega, ili je neko drugi preko njega na taj način organizovao „provokaciju“?

- Evo samo nekoliko primera šta nije bilo u redu. Na rukavicama koje je, po optužnici, nosio Berček pronađeni su određeni materijalni tragovi. Pre svega DNK, trag koji ne može da se isfolira. A kada je utvrđeno da to nije DNK Berčeka - njegova odbrana je predložila da se Berčeku uzme DNK i uporedi sa tragom nađenim na rukavici. Sud je, međutim, taj predlog odbio kao neosnovan! Dalje, imamo slučaj sa živim svedocima koji su na prvom saslušanju prepoznali sasvim druga lica. I to - bez greške! Nije bilo nikakve nedoumice! Predložili smo da se i oni pozovu. Ali, i to je bilo „neosnovano“!

Koga su prepoznali „živi svedoci“? Kakve su bile posledice tog prepoznavanja?

- Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma. Postoje izjave pomenutih svedoka o tome. Ako u međuvremenu i one nisu izgubljene kao mnogi drugi „dokazi“.

Da li je to bilo sve?

- Nažalost, ne. Tvrdili smo da su tih dana u Budvi bili sasvim drugi ljudi. Sa sasvim drugim zadatkom. Kada su „vojna lica“ na totalno nezakonit način izvela prepoznavanje optuženih - koje nisu prepoznali (!) - tražili smo od Suda da ta ista „vojna lica“ izvedu prepoznavanje trojice pripadnika JSO (?) koji su zaista tih dana bili u Crnoj Gori. Sud je i to odbio kao neosnovano! Pa, gde je tu pravedno i fer suđenje?!

Pokušavate li vi to da dokažete da je suđenje bilo potpuno neregularno i farsa?

- Da, s puno razloga. Postoji još mnoštvo materijalnih dokaza koji ruše optužnicu. Što je najstrašnije, Sud je izveo gomilu „dokaza“ koji ne postoje! Kada smo pitali - gde su ti dokazi? - rečeno nam je da ne postoje jer su uništeni!

Ako je Berček imao nalog da zaista ubije Draškovića, zašto ste mu za neobavljen posao, po presudi, navodno platili 20.000 maraka?

- Priča o tim silnim markama je čista izmišljotina plasirana preko lažnih izjava pojedinih optuženih koji su bili dovoljno naivni da poveruju u mahinacije tužilaštava da bi od nas napravili kriminalnu grupu. Mi iz JSO to nismo bili, a ako nema kriminalne grupe - ne može biti ni Specijalnog suda. A ako nema Specijalnog suda - onda nema ni svedoka saradnika. Sve tako u krug. Da bi nam podmetnuli!

Ako niste vi organizovali „Budvu“, ko je to, prema vašem mišljenju, režirao i zašto?

- Kada bi se pažljivo analizirala politička situacija iz tog vremena, lako bi se utvrdilo da je Milošević imao najmanje interesa da s političke scene skloni Vuka Draškovića. Pogotovo fizičkom likvidacijom...

Kome je to onda bilo u interesu i zašto je to podmetnuto baš vama iz JSO?

- Prvo bi trebalo analizirati ko je u to vreme bio Vuk Drašković. Jer, opšte je poznato da je njegov tadašnji politički uticaj u opoziciji bio minimalan. Zar nije on svaki put bojkotovao i na neki način sabotirao svojim delovanjem sve napore opozicije? Nije li od tog i takvog njegovog delovanja sam Milošević imao najviše koristi? Nisu li u to vreme pokojni Zoran Đinđić i Drašković bili najveći politički protivnici?

Želite li da kažete kako je možda Đinđić imao veći motiv da se ukloni Drašković?

- Dotle ne bih išao, ali ne bih ni potpuno isključio! Setite se samo svih javnih pljuvačina između njih dvojice. I u vezi sa ovim, opet moram da ponovim ono što sam već iks puta rekao: Vuk Drašković je bio omiljena politička pudlica Slobodana Miloševića. Preko njega je Milošević ostvario skoro sve svoje izborne pobede. To što se danas Vuk predstavlja kao najveći opozicionar iz tog vremena - priča je za malu decu! Uostalom, gde je danas SPO kao stranka? Takvi kao on bili su bez Miloševića potpuno marginalni. Oni su postojali zahvaljujući Miloševiću. On se sa njima igrao kao mačka sa miševima. Kad je mačka otišla, miševi su izašli iz svojih rupa.[ antrfile ]

Niste odgovorili na pitanje kome je pucanje na Draškovića bilo u interesu?

- Stranom faktoru! Taj „faktor“ je pažljivo pratio i analizirao političku scenu u Srbiji i lako su „sabrali“ neke stvari!

Kako ćete, hoćete li uopšte moći - čak i ako je tačna - da dokažete svoju tvrdnju da Drašković uopšte nije bio praćen zato što je DB spremala njegovu likvidaciju, već navodno zato što se viđao ili trebalo da vidi sa stranim „diplomatama“ koji su u stvari bili špijuni? Da li je u Srbiji - pogotovo posle „epizode“ sa generalom Momčilom Perišićem i prvim čovekom CIA u Beogradu Džonom Nejborom - takvo nešto više uopšte dokazivo?

- Kao što sam već rekao, pri ovakvoj vladajućoj garnituri, gde pravda i istina političarima služe samo za foliranje, teško da se može bilo šta dokazati. Ali, to će se dokazati! A i to zašto Služba i danas mora da ostane „crna vrana“. Da li stvarno mislite da specijalne službe tako rade da prate nekog do pred sam atentat, pa onda pokušaju da ga izvrše svojim kamionom - kao što se tvrdi da je bilo na Ibarskoj magistrali - i sa sve službenim tablicama koje ostave na licu mesta?! Ma dajte, molim vas!

Dobro, ali kako su stvari stajale sa praćenjem Draškovića?

- Pa, opšte je poznato da je Vuk Drašković praćen još od onog čuvenog 9. marta kad je navukao narod da dobije batine. On je očiti primer subverzivnih delatnosti i defetizma protiv svoje rođene zemlje. Uostalom, to je nastavio da radi i dok je bio ministar „vanjskih poslova“. Nastavio je da bude prostitutka stranih interesa. Zato sad i piše knjigu u kojoj će pokušati da se opere za sve one svinjarije koje je radio. Šešelj je u Hagu zbog nekakvog verbalnog delikta, a Vuka, koji je bio spreman da seče ruke i pozivao na onim svojim mitinzima na bratoubistvo, niko ne dira. On i danas može slobodno da se proserava o nekakvim svojim ulogama. Doduše, od kako je pukao na izborima - nešto ga više i ne viđam da laje. To je prepustio baba Dani!

I Zoran Đinđić nameštao “Ibarsku”

Legija ima, naravno, i svoju verziju zločina na Ibarskoj magistrali. Samo, pitanje je može li ona i za koliko „pomeriti“ išta krupno u optužnici.

Imate li svoju „rekonstrukciju“ događaja u Budvi?

- Po mome, stvari su se razvijale ovako. Dolazi do pokušaja atentata. Policija hapsi Spasovjevića i Lukovića. Određeni svedoci ih prepoznaju da su viđeni blizu lica mesta, a i u stanu Vladimira Jovanovića Japanca. Crnogorska policija hapsi i njega i on daje opširnu izjavu o celom tom događaju. NJih dvojicu puštaju, Japanac ostaje u Spužu. U Srbiji policija raspisuje poternice za njima dvojicom. Dešava se 5. oktobar, poternice se ukidaju. Oni, jedan po jedan, odlaze u Crnu Goru, gde borave po 24 sata. Sve vreme pod obezbeđenjem crnogorske službe bezbednosti. Ubrzo se vraćaju u Srbiju čisti za Budvu.

Kako su onda nestale zasluge i veze koje su Spasojevića i Lukovića spasle posle Pariza i učinile „čistim za Budvu“?

- Od leta 2000. godine, pa do vanrednog stanja, istraga za Budvu je mirovala. Tek u „Sablji“ sve se odjednom odnekud zna i sve više nije čisto. Međutim, zašto nikakva istraga nije bila pokrenuta u leto 2002. godine? Pošto su svi pripadnici Vojske koji su svedočili i na samom suđenju dali izjave još 2002. godine, ko je te izjave krio i gurao pod tepih? Kako je moguće da u Japančevom stanu nisu pronađeni nikakvi tragovi ni otisci Spasojevića i Lukovića ako drugi dokazi potvrđuju da su oni tamo boravili nekoliko dana?

Zameriće vam - pitanja, samo pitanja...

- Bez pitanja, nažalost, ne može. Jer, kako je moguće, ako su trojica pripadnika iz JSO-a po optužnici boravili u tom stanu pet dana, da nije pronađen ni jedan jedini trag?! Kako je moguće da postoji samo po jedan otisak od sve trojice na tri različita predmeta i to sva tri pokretna? Zašto ti predmeti više ne postoje? Zašto je policija navela da su ti predmeti fotografisani, a fotografije ne postoje?

Zašto sud i država beže od svih tih pitanja?

- To i jeste ključno pitanje. A ko koga i zašto j... u celoj toj priči - neka čitaoci zaključe sami.

Kako je došlo do toga da za „Budvu“ crnogorska policija odmah uhapsi Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma, pa da ih ubrzo pusti? Da li je taj deo istrage vodila supruga crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića i ko je?

- To smo i mi tokom samog suđenja pokušali da isteramo na čistac. Sud je, međutim, i taj proglasio za tobože neosnovan. Formalno, obrazloženje je bilo: to bi samo odugovlačilo postupak!!! I to je sud! Neverovatno, ali istinito. Jedan od razloga što su Spasojević i Luković bili ubijeni u Meljaku je što su obojica mnogo znali i o tom famoznom pokušaju atentata na Draškovića. Oni, jednostavno, nisu imali šansu da prežive. Pored svega ostalog, njihov maler je što su mnogo znali o prljavim rabotama pojedinaca iz tadašnje vlasti.

Kako znate da su bili malerozni, jeste li lično učestvovali u „prljavim rabotama“ koje pominjete, ili ste ih gledali sa strane?

- U nekima da, u nekima ne.

Dobro, a kakvu ulogu je odigrala supruga predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića?

- Sudija Vujanovićeva je izašla na „lice mesta“ radi uviđaja. Tri dana posle toga je sklonjena s tog slučaja.

Ima li „Budva“ skrivenu pozadinu?

- Povodom „Budve“ se postavlja mnoštvo pitanj