PODRŠKA PROTESTIMA PROSVETNIH RADNIKA
Kao univerzitetski nastavnici i istraživači koji se bave obrazovanjem imamo potrebu da podržimo proteste prosvetnih radnika širom Srbije. Naša dužnost je da iznesemo zabrinutost zbog brzine i načina na koji se naš obrazovni sistem urušava.
Budući da radimo na fakultetu koji obrazuje i buduće nastavnike, svakodnevno svedočimo posledicama politike koja kao da je organizovana PROTIV a ne ZA obrazovanje. Zainteresovanih studenata za smerove koji obrazuju nastavnike (od kojih su mnogi bili prestižni), gotovo da nema, što ukazuje na to da među mladima ne postoji ni nada da će se situacija u obrazovanju promeniti i da će položaj nastavnika u školama biti bolji. Kao neko ko je u neposrednom kontaktu i sa tek svršenim studentima, primećujemo da radije biraju poslove van struke, nego da rade odgovoran posao nastavnika. Takvo stanje nas posebno brine jer, kao stručnjaci, duboko verujemo u to da posao nastavnika ili stručnog saradnika, pruža mnogo prilika kako za lični razvoj i zadovoljstvo svojom profesijom, tako i za razvoj društva u celini.
Izdvajanja za obrazovanje su godinama unazad izrazito niska (primera radi, procenat bruto nacionalnog dohotka koji se izdvaja za obrazovanje je 2021. godine iznosio svega 3,3%, što je značajno niže u odnosu na prosečno izdvajanje u zemljama EU koje iznosi 4,8%) i beleže konstantni pad. Tako niska izdvajanja pokazuju da kvalitetno obrazovanja nije prioritet Vlade Republike Srbije. Postojeće međunarodne analize ukazuju da je potrebno daleko veće ulaganje u obrazovanje kako bi se svakom detetu omogućilo da razvije one veštine koje će mu biti neophodne za uspešno snalaženje u svetu u kojem živimo. Kao istraživači primećujemo da promene koje se uvode u obrazovni sistem nisu podvrgnute pažljivoj empirijskoj analizi. Mere koje se preduzimaju kako bi se kvalitet obrazovanja poboljšao predstavljaju novčani gubitak ukoliko njihova efikasnost nije potvrđena. Na primer, broj seminara stručnog usavršavanja je u odnosu na 2006. godinu porastao deset puta, a da ne postoji pažljiva analiza da li zaista oni dovode do promene u praksi.
Opravdano nezadovoljstvo zaposlenih u obrazovnim ustanovama ne dobija dovoljnu pažnju države, koja probleme “rešava” tako što produkuje nove podele. Jedan primer toga jeste i pokušaj pravljenja jaza između nastavnog i nenastavnog osoblja predlaganjem da povećanje zarade bude različito. Više i od neadekvatnih plata, zaposlenima u obrazovanju smeta to što se njihova uloga ne uvažava dovoljno i što se ona svodi na puko izvršavanje zadataka i implementaciju programa i planova u čijem kreiranju nisu imali prilike da učestvuju (a često im ne vide ni smisao). Na taj način im se šalje poruka da resorno Ministarstvo ne veruje u njihovu kompetentnost pa ih zbog toga ne uključuje u proces donošenja odluka. Zbog pasivne uloge u koju su stavljeni, svaki zadatak se doživljava samo kao nova administrativna obaveza koju treba izvršiti kako bi „sve na papiru“ funkcionisalo, što u perspektivi dovodi do tzv. „tihog štrajka“ koji se ogleda u sve manjoj motivisanosti i sve manjoj angažovanosti, koja na kraju može da se svede samo na izvršavanje administrativnih obaveza.
Senzacionalistička izveštavanja medija i odsustvo ozbiljnog i konstruktivnog dijaloga o problemima u obrazovanju dodatno doprinosi nepovoljnoj klimi u školi ili predškolskoj ustanovi i podstiče tenziju između zaposlenih i roditelja. Zaposleni se osećaju ostavljeno i nepodržano od strane sistema koji otvara mogućnost da roditelji svoje ciljeve ostvaruju obraćajući se drugim instancama uz potpuno zanemarivanje škole ili predškolske ustanove, često na štetu same dece.
Duboko verujemo da način na koji treba odrganizovati obrazovni sistem podrazumeva partnerstvo svih aktera u obrazovanju - dece, roditelja i nastavnika. Država je u obavezi da svakom detetu obezbedi da “razvije svoje kompetencije i talente do krajnjih granica”. Obrazovanje mora biti dostupno, kvalitetno i vođeno najboljim interesom deteta.
Plašimo se da najveću cenu ovakvog stanja u obrazovanju plaćaju sama deca koja dobijaju jasnu poruku da učestvuju u nečemu što nema mnogo smisla, što ne rezultira sticanjem relevantnih znanja i što se ne opaža kao vrednost u društvu. Poput odraslih u obrazovnom sistemu, ni deca nemaju priliku da izraze svoju perspektivu kada je o obrazovanju reč, niti da učestvuju u odlučivanju o pitanjima koja ih se tiču. Na taj način, umesto da bude mesto na kojem će sticati veštine koje su važne za preuzimanje uloge odraslih u demokratskom, građanskom društvu, škola postaje mesto koje treba “preživeti”. Njihovoj nemotivisanosti dodatno doprinosi to što su svedoci da se ne insistira na stručnosti i obrazovanju ljudi koji se postavljaju na odgovorne pozicije.
Zbog svega navedenog, ovim pismom želimo da podržimo proteste prosvetnih radnika. Iako smo svesni da zarade prosvetnih radnika nisu jedni problem našeg prosvetnog sistema, i da povećanje zarada neće popraviti sve nedostatke našeg prosvetnog sistema, od nečega moramo da krenemo. Predlažemo da krenemo od povećanja zarada koje je obećano, i da time pokažemo da poštujemo dogovor i da smo spremni da zajedno radimo na unapređivanju obrazovanja.
Ovo nije naše prvo obraćanje kojim smo pokušali da ukažemo na posledice koje zanemarivanje važnosti obrazovanja ima (pre svega po decu), ali smo u svetlu najnovijeg talasa nezadovoljstva zaposlenih u obrazovanju imali potrebu da neke od stvari o kojima smo već govorili naglasimo. Duboko verujemo da je potrebno da politika Vlade jasno izdvoji kvalitetno obrazovanje kao jedan od svojih osnovnih ciljeva i da se svi napori usmere ka pronalaženju rešenja koja su prihvatljiva zaposlenima u obrazovnim institucijama i koja vode ka boljem položaju obrazovanja u društvu.
Marina Videnović, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu Kontaktirajte autora peticije