ДА СЕ ВУК ДРАШКОВИЋ ШТО ХИТНИЈЕ ИСПОРУЧИ ХАГУ !

UMRLI ZAJEDNO S GISKOM

PREPORUCUJEMO ZA CITANJE GLAS JAVNOSTI ARHIVA

08. Dec 1999 17:02 (GMT+01:00)

"Glas" podsećaa

Kako, kad i gde je formirana Srpska garda

Umrli zajedno s Giškom

Iako tretirana kao paravojna formacija, okupila je oko 40.000 ljudi starijih od 18 godina, proverenih na posebnim psiho-fizičkim testovima

Na liniji razdvajanja u Gospiću, s njim je praktično umrla i Srpska garda. Đorđe Božović Giška izdahnuo je kada je ušao u dubinu hrvatske teritorije, napušten od tri tenka tadašnje JNA koji su se, umesto da mu čuvaju odstupnicu iz, do danas nejasnih razloga, jednostavno povukli.

Giška je tog 15. septembra 1991. godine, na 36. rođendan, više puta napuštao zaklon pozivajući pomoć.

Rođen za smrt

Milena Božović, Giškina majka, nikad se nije pomirila sa zvaničnom verzijom o pogibiji svoga sina. Ona je javno iznosila sumnju da je ubijen po naredbi iz Beograda.

"Moj sin je rođen za smrt i smrt ga je uzela. Otišao je da pogine tamo gde je bilo najdalje i najopasnije. Pao je u jurišu. Vojska ga je ostavila bez zaštite. Gađali su ga sa svih strana i nije mu bilo spasa", rekla je Milena Božović.

Sam Giška najpre je radio u SDB-u, koji je napustio da bi prešao u SPO. Tu je najpre organizovao obezbeđenje Vuka Draškovića, da bi posle devetomartovskih demonstracija napustio taj posao. Branko Lainović tvrdio je da je još tada Giška došao u sukob s Danicom Drašković, jer se usprotivio njenoj želji da pozove masu na upad u Skupštinu Srbije.

A pre svega ovoga, Giška je bio simpatizer Slobodana Miloševića. "Miloševićevu sliku sam u početku držala među ostalim svecima kao ikonu, dok je Giška čitao 'Godine raspleta' kao sveto pismo. Kasnije je shvatio da je Milošević okružen mnogim pogrešnim ljudima, bezličnim ličnostima, koji umeju samo da podržavaju svog vođu", sećala se Milena Božović.

Kad se poslednji put našao na brisanom prostoru, pogodila su ga tri hica. Umro je na rukama svog sinovca, takođe borca Srpske garde, Milovana Mićkovića, jedinog svedoka njegove pogibije, koji je tada i sam bio ranjen.

Sve vreme postojanja, od jula 1991. godine, s početkom prvih ozbiljnijih sukoba u Hrvatskoj, Giškina vojska tretirana je u Srbiji kao paravojna formacija.

Prema Zakonu o narodnoj odbrani, koji je Skupština Srbije usvojila 18. jula 1991, precizirano je da se državna vojska može popunjavati dobrovoljcima, ali je i zacrtana zabrana formiranja posebnih snaga.

Za one koji bi, uprkos zabrani, ipak organizovali paravojsku, predviđena je kazna od 60 dana zatvora.

Na ovu zabranu Garda je odgovorila saopštenjem: "Nikakvim zakonom koji je izglasao komunistički parlament ne može se suzbiti odlučnost srpske omladine da Srbija dobije srpsku vojsku koja će biti neideološka, izvanredno obučena i predvođena sposobnim komandantima".

Iako se neprekidno insistiralo na nestranačkom karakteru Garde, nesporna je činjenica da su 80 odsto vojnika bili članovi SPO, dok među 40.000 ljudi (koliko se pretpostavlja da je bilo gardista), nije bilo nijednog člana SPS-a. Koordiniranje aktivnosti Garde na sebe su preuzeli upravo bivši telohranitelji Vuka Draškovića među kojima je, pored Đorđa Božovića Giške bio, danas takođe pokojni, Zvonko Osmajlić (s fronta se vratio posle ranjavanja na gospićkom ratištu).

Giška je okupio dobrovoljce iz Hrvatske, BiH i Crne Gore. Pripremani u kampovima u okolini Beograda, štampa je prenosila da su trenirani i u kampu "Savača" na obalama Borskog jezera.

Po početku prvih akcija Garde, niko nije sporio da akcije koordiniraju čelnici SPO i ove vojne grupacije. Ipak, prema rečima Zorana Kojića, portparola, prevagu je imao Glavni štab.

"Tako je SPO predlagao da se na front šalju samo stariji od 27 godina, što Štab nije prihvatio jer, kad je napadnuto srpstvo, svi moraju da ga brane. Tako su gardisti postajali svi iznad 18 godina", objasnio je Kojić.

Osim godina starosti, zainteresovani za ulazak u Gardu morali su da dokažu da nisu skloni drogiranju i kriminalu, zbog čega su prolazili proveru kod lekara, psihologa i odgovarajućih instruktora.

Pritisak u Srbiji na čelnike Garde kulminirao je avgusta 1991, kad je "više desetina pripadnika SDB", prema saopštenju SPO, opkolilo hotel "Slavija" u Beogradu, pokušavajući da uhapse Božovića. On je uspeo da umakne kroz prozor kockarnice, gde je bio u trenutku opsade hotela, dok je MUP dan kasnije saopštio da je "bila u pitanju rutinska policijska akcija u borbi protiv kriminala".

Dan pre ovog incidenta, ispred svoje kuće u Beogradu ubijen je Branislav Matić Beli, jedan od najpoznatijih aktivista Garde. Do danas ubice nisu pronađene.

Srpska policija suočila se s Giškinim gardistima u vreme sukoba na vukovarskom ratištu, kad je grupu dobrovoljaca sprečila da pređe Dunav na putu ka Slavoniji.

Posle Giškine smrti, upravljanje Gardom preuzeo je Branko Lainović, Božovićev prijatelj i saborac. Na čelu ove vojske ostao je do decembra 1991, kad ceo Glavni štab podnosi ostavke, objašnjavajući to željom da se izbegne sukob sa SPO i "pojedinim neodgovornim i nerazumnim članovima" ove partije.

Lainović je ubrzo izazvao skandal, optužujući Danicu Drašković u emisiji "Aktuelnosti" na TV Beograd, tvrdeći da je preuzela upravljanje SPO-om od Vuka Draškovića, te da je pokušala da od Garde napravi partijsku vojsku. "Htela je da bude moja zvezda, tj. zvezda srpske garde, a ja sam moju zvezdu skinuo pre 20 godina".

Vuku Draškoviću zamerio je zbog zaokreta ka "mirotvoračkoj politici", a posebno zbog izjave predsednika SPO da ga "Garda ne zanima ništa više nego JNA", jer su i mnogi vojnici članovi njegove stranke.

M. Teodorović