ДА СЕ ВУК ДРАШКОВИЋ ШТО ХИТНИЈЕ ИСПОРУЧИ ХАГУ !

ПИСМО ОБЈАВЉЕНО У СРПСКИМ  НОВИНАМА  ОГЛЕДАЛО   КО ПРОЧИТА СХВАТИЋЕ 

И Вуку бих помогла

Обраћам Вам се са молбом да у Вашем цењеном листу објавите мој чланак у рубрици писма.
Дочекала сам пензију са навршених 65 година и пуним радним стажом (и поред више соматских обољења). Виђала сам Вука Драшковића често на неуропсихијатријској клиници у ул. Др Суботића бр. 6, који је долазио код покојног Др Веселина Савића, шефа одељења на коме сам радила. Вук то најбоље зна због чега је посећивао Др В. Савића. Вероватно из више разлога. Не знам да ли је и Дана то чинила, не сећам се да сам је виђала.
Критеријуми психијатријски и неуролошки, као услов за стицање инвалидитета Прве категорије су ми веома добро познати (ја сам специјалиста за неуропсихијатрију), стога предлажем, па можда и захтевам, да се изврши ревизија њене инвалидности.
Можда се не бих тога сетила да дневна штампа није пуна Даниних и Вукових изјава о томе како би она била најпогоднија и најбољи директор државне безедности, јер би она разјурила, ухапсила, ликвидирала, демонтирала ”Милошевићеву злочиначко-терористичку” државну безбедност. После сваке изјаве овог брачног пара, уверена сам да они испуњавају све услове за инвалидност из психијатријског домена.
Постављам себи питање, каква је то ова наша власт. Влада, скупштина, председници многобројних партија да толеришу, што је недопустиво у једној, заиста правној, држави. Мислим да је тај Вук на погрешном месту и хитно би требало да се нађе где му је место. Страхујем за српски народ, да ће оболети од Вуковог и Даниног вируса, што је познато као колективна психоза. Стога је неопходна превентива, коју треба да предузме министар здравља.
Ако је код Дане установљена инвалидност Прве категорије, онда је она неспособна за обављање било какве активности, поготову од државног значаја.
Патолошка мржња неизмереног интензитета доминира њиховим психичким функцијама. Она је дубоко уткана у њихова бића. Стога, спасимо младе нараштаје од таквих људи. Усмеримо их ка истинским вредностима, како би били здрави и способни да очувају ову напаћену Србију.
Јединог ми брата, од 16 година, убили су четници на најсвирепији начин, а није био гоља, пробисвет, без биографије. Био је херој, који је пао за слободу свога народа.
Када сам постала лекар специјалиста, један број четника сам лечила, јер код мене никад није постојала патолошка мржња и мржња уопште. Ако треба, и Вуку бих помогла!!!

Др Бранка Јекић, Београд
 

http://www.srpskenovineogledalo.co.yu/pub/38/pisma.htm