ДЕМЕНЦИЈА НЕ БИРА - За установљавање права на Дневни боравак за одрасле и старије оболеле од деменције

Српско удружење за Алцхајмерову болест је током 2021. и прве половине 2022. године пројектно пилотирало услугу Дневног боравка за одрасла и старија лица оболела од деменције на Новом Београду.

Евалуација пилотиране услуге коју смо обавили анкетирањем сродника – неформалних неговатеља, који су доводили своје оболеле чланове породице у Дневни боравак, потврдила је да су се структуиране активности које су спровођене у Дневном боравку, у оквиру радно-окупационе терапије са корисницима и за кориснике, а које су прилагођаване индивидуалним потребама и могућностима сваког појединца, показале као добро осмишљене и биле још боље прихваћене.

Истовремено је од стране сродника-неформалних неговатеља потврђена и неопходност континуираног функционисања услуге Дневног боравка како би се пре свега корисницима, односно, оболелима од деменције омогућили хуманији услови живота и одговарајуће радне терапије прилагођене њиховим потребама које доприносе њиховом самопоуздању и достојанству с једне стране, али и да би се, с друге стране, и сродницима – неформалним неговатељима омогућило да током одређеног дела дана могу несметано да обављају своје друге пословне, породичне и друге обавезе не размишљајући да ли су њихови најмилији препуштени сами себи или пак имају подршку стручних лица као што би био случај са постојањем Дневног боравка.

У вези са претходно наведеним посебно истичемо да смо на основу информација прибављених од сродника – неформалних неговатеља установили да је главни терет бриге о оболелима од деменције на женама старосне доби око 50 година које, по правилу, више година негују оболеле при чему су две трећине жена запослене, што неминовно узрокује врло честу појаву да су оболели током њиховог боравка на послу сами у становима/кућама, односно без надзора.

Самостални боравак оболелих од деменције без надзора у становима и кућама, по правилу, подразумева да су исти закључани (у настојању да се спречи да оболели напусте стамбени објекат и упуте се ка одређеним дестинацијама са којих не могу самостално да се врате односно да се спречи да оболели "залутају" па да чланови породице исте "траже" и враћају кући и то врло често уз помоћ припадника органа унутрашњих послова), те да су оболели због наведене чињенице фактички онемогућени да напусте стамбени простор и у ситуацијама када је наведено неопходно ради заштите живота и здравља самог оболелог (на пример, у случају пожара, уколико оболелом изненада позли...).

Дакле, наведени самостални боравци оболелих од деменције у затвореном простору без било каквог надзора су алармантни и друштвено неприхватљиви како због чињенице да су дубоко нехумани и да погубно утичу на психичко стање оболелих, које је због природе саме болести већ врло тешко, тако и због безбедносног аспекта имајући у виду ментално стање оболелих као и све могуће последице које могу настати како за самог оболелог тако и за друга лица као што су на пример комшије (остављање укључених електричних апарата и уређаја, остављање отворених славина, и слично), а исто тако и за имовину.

У вези са претходно наведеним, посебно апострофирамо и чињеницу да смо, такође на основу информација од сродника, установили да велики број сродника – неформалних неговатеља нема ни финансијске могућности да своје најмилије сместе у установе као што су установе социјалне заштите за смештај старијих, тако да су буквално приморани да своје најближе остављају сатима и сатима без било каквог надзора у кућним условима са перманентним страхом шта ће их по повратку са посла сачекати код куће.

Дакле, и хумани и социјални и друштвени и безбедносни разлози несумњиво указују на неопходност постојања установе која би радним данима, рецимо у периоду од 8 до 16 часова, омогућавала сродницима – неформалним неговатељима да своје ближње оставе на сигурном месту на којем ће им бити пружена адекватна нега, подршка и хумани и достојанствени услови живота, а да за то време сродници – неформални неговатељи могу мирно да оду на посао и концентрисано обављају своје пословне активности, те да након 16 часова преузимају даљу бригу о својим најмилијима.

С обзиром на то да сви претходно наведени разлози несумњиво указују на неопходност што бржег институционалног успостављања услуге Дневног боравка, обавештавамо Вас да смо у настојању да предузмемо све расположиве активности ради остварења предметног циља, а имајући у виду и искуства стечена приликом пилотирања услуге у периоду 2021-2022, сачинили и Нацрт Основног програма организације услуге Дневног боравка за оболеле од деменције, који је у складу са одредбама Правилника о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите, а који достављамо као прилог уз ову петицију.

На крају ове петиције, јасно опредељујемо предлоге и захтеве у вези са институционалним успостављањем услуге Дневног боравка како следи:

• да органи локалне самоуправе Града Београда прво изврше измене и допуне Одлуке о правима из социјалне заштите, на начин да у права на дневне услуге укључе и право на дневне боравке за старије особе са деменцијом те сходно наведеном предлажемо и захтевамо да надлежни органи што пре приступе потребним нормативно-правним активностима;
• потом, да се за успостављање Дневног боравка планирају и одговарајућа финансијска средства у Буџету града Београда за 2023. годину.

мр Надежда Сатарић, Српско удружење за Алцхајмерову болест    Kontaktirajte autora peticije