STOP Bus Plus

U maju prošle godine sestra i ja smo odvele oca na VMA na operaciju trbušne aorte. Vraćajući se busom, regularno sam poništila kartu, pritisla broj 2 (za nas dve). Kada je naišla kontrola, pri proveri su konstatovali da je poništena samo jedna. Očigledno da sam negde pogrešila(u nekih par sekundi, kako su mi objasnili) i pitala sam da li mogu da kupim novu kod vozača. Rekli su mi da ne mogu i izbacili nas iz autobusa. Njih troje, plus četvrti koji se pojavio na stanici, su nas opkolili, uzeli kartu i rekli da nas neće pustiti dok ne damo ličnu kartu. Pošto nismo iz Beograda, nismo ni upućene u naša prava. Rekli su da će zvati komunalnu policiju, a mi smo ih molile da to ne rade i da nas puste jer smo oca ostavili u bolnici i nismo sigurne u ishod operacije. Na to je jedna kontrolorka rekla:"Baš me briga, i meni je otac umro." Nastavili su da nas provociraju tako da probude ono najgore u čoveku. Da ne poveruje onaj koji nije doživeo! Ja sam jecala i tresla se. Takvo poniženje nisam doživela. Dala sam lićnu da okončam tu agoniju. Posle 10 ak dana na adresu mi je stiglo da platim kaznu od 6000, a ukoliko je platim u roku od 8 dana, plaćam 3000 dinara. To sam i uradila. Srećom, otac je preživeo operaciju, a ova nepravda se duboko urezala u mene da je sada spominjem kao nešto najgore što mi se u životu desilo.