Podrska Sasku

Po zanimanju sam dipl. pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, radila sam u sudu i u advokaturi i na drugim radnim mestima u ustanovama. Smatram da je institut nužne odbrane odnosno prekoračenja nužne odbrane zastareo, ostatak prošlosti-savršen koristan čovek-građanin socijalističke društvene zajednice... Takav čovek ne postoji. Boli me kao čoveka a sa profesionalne tačke gledano - dostizanje istine i pravedno i pravično i blagovremeno dostizanje pravde (mada je pravda samo kod Boga, ljudska je često problematična) je posebno pitanje - da li neko, kada se desi ovakav slučaj, misli na posledice koje su trajno nastale na žrtvi i njegovim najbližima. Kako će to dete dalje živeti? Kako će majka tog deteta dalje živeti? Hoće li se celog života bojati mraka, pritajenog svetla, iznenadnog šuma ili lupnjave? Hoće li, živeći s tim strahom, za 20 godine biti psihički uravnotežena osoba, sposobna za samostalan život, privređivanje za sebe i svoju porodicu? Ako je nešto moje, ja sam ga stekla, ko onda ima pravo da nekažnjeno upada i trajno mi naruši život i život mog deteta? Dosta je da se cene samo ljudska prava napadača. Gde su prava žrtava????