Петиција за укидање преговора са Европском Унијом...Хоћемо Русију

Mada i to Kosovo, kad onako duboko razmislim i zapitam se dali bih se vratio dole? Zapoceo sam sa svojima od NULE novi zivot ovde u Beogradu cak smo i kucu uspeli da sagradimo a dosli smo bukvalno u gologuzi( izvinite na izrazu ) sve smo dole ostavili ali bar smo zive glave izvukli. Kad razmislim o povratku jedan deo mene bi se vratio i zeli da se vrati toj lepoti koju smo dole imali tom miru, ljude i prijatelje koje smo imali moju lepu ulicu u kojoj sam odrastao i proveo najlepse detinjstvo iako nije bilo para i bila je kriza bili smo i pocepani i odrpani i nismo imali mnogo stosta sto su druga deca imala ali smo opet bili srecni cak smo i fudbal ponekad igrali krpenim loptama i klupcicima vune. Te uspomene i ta secanja me vuku nazad ali sa druge strane, uvek neko ali, se i ne bih vratio ne zbog sebe vec zbog svoje dece koju cu nadam se jednog dana da imam ili cak zbog svojih unucadi da i njih nedaj boze ne zadesi ono sto je zadesilo mene i moju porodicu, da ostavimo dedovinu i pradedovinu odemo u nepoznato bez igde icega. Najmanje je tu bitna imovina stvari i sve sitnice ona se stekne bitne su uspomene. Stekli smo mi sve i case i tanjire i krevete ali nije to to svaka casa svaka viljuska svaka sitnica koja je bila nasa iz koje smo pili jeli na kojima smo sedeli i lezali je imala neku svoju pricu i nosila neku lepu uspomenu a neka i losu ali opet uspomenu i kad god se setim toga obuzme me tuga jer mi je oduzeto nesto mnogo vrednije od svega a to je toplina doma koji smo imali i koji je godinama bio punjen nekom posebnom energijom mojih pradede i prababe, moga dede i babe i svih onih ljudi koji su dolazili i cinili tu kucu domom i zajednicom i onda, jednog dana toga vise nema prosto je nestalo, puf nestade kao da ga nikada nije ni bilo, kao u najruznijem snu, najstrasnijem horor filnu, kao nekim cudom ili magijom nestalo a ostale su samo uspomene i nada da je to samo jedan ruzan san iz koga toliko zarko zelis da se probudis ali nazalost ne mozes i na kraju shvatis da nije san vec java i da nemas nista sem porodice i nade u bolje sutra. To je samo deo bez svih onih ruznih stvari koje smo doziveli od dana kada smo dosli i kroz sta smo sve prosli od 1999 godine kada smo napustili nas dom, nasu svetinju, vecna pocivalista nasih dedova i pradedova, nase sve. Eto to me sprecava da se vratim na Kosovo ako to ikad bude bilo moguce da moja deca ne dozive istu sudbinu koju je doziveo njihov otac i da nemaju te duboke oziljke i taj ruzni osecaj da im uvek nesto nedostaje, fali iako imaju sve, a to sto fali je izgubljeni dom ili bolje receno energija doma u kome su odrasli, drugari sa kojima su fudbal igrali, miris kise i toplina sunca koja samo tamo i na takav nacin mirisu i greju samo tamo i nigde vise. Mislim da na Kosovo nazalost nikada nece biti mira i da ce bar na svakih nekoliko stotina godina neko morati da bezi i napusta svoja ognjista bili to mi Srbi ili Albanci jer tako je uvek bilo a cini mi se da ce tako uvek i biti.
PS.
Ovo nema veze sa temom evropske unije ali sam se nadovezao na svoj predhodni komentar I izvinjavam se ali se nadam da cete razumeti zelju jednog mladog coveka da iskaze ono osto mu je na dusi. Ovo je prosto izaslo iz mene u ovom trenutku i napisao sam to sto sam osetio da treba da napisem. Izvinjavam se ako nekom smeta ili mozda zasmeta ovoliki komentar.
Ziveli svi VI meni, srecni i zdravi mi bili i svako dobro.