Захтев да се по хитном поступку укине реформисани програм наставе историје у гимназијама и средњим стручним школама

ПЕТИЦИЈА
Влада Републике Србије – Председница Владе Ана Брнабић
Министарство просвете, науке и технолошког развоја – Министар Бранко Ружић
Београд, Немањина 11
тел/факс: +381 11 3620-115
predsednikvlade@gov.rs

На основу члана 56. Устава Републике Србије, доле потписани професори и наставници историје, грађани и родитељи, подносе и захтевају одговор на
П Е Т И Ц И Ј У

Захтев да се по хитном поступку укине реформисани програм наставе историје у гимназијама и средњим стручним школама

Објашњење

Пре три године почела је да се спроводи реформа гимназија и средњих стручних школа, а у оквиру ње и реформисани програм наставе историје. Историја као наука заснована је на чињеницама помоћу којих се реконструише, објашњава и памти прошлост људског друштва, али и доба у којем живимо, које ће, неминовним протоком времена и само постати прошлост.

Штета која је направљена може се већ сада лако измерити и статистички, бројем ученика који су се по овом програму пласирали на Републичко такмичење из историје у Шапцу 23.05.2021. године. Са територије града Београда и свих београдских општина (око 2.000.000 становника) из сва три прва разреда гимназије на Републичко такмичење се није пласирало ниједно једино дете! Пласирало се 6 ученика из четвртог разреда гимназије који су последња генерација која учи по нереформисаном, односно старом програму наставе историје. Исто је и са средњим стручним школама где се из првог разреда није пласирао нико, а из другог 7 ђака. Стање је слично широм Републике Србије.

О чему се заправо ради?
Хронолошки принцип, који је основа историографије и историје од памтивека, од Херодота, Тукидида, Полибија, Тацита, Отона Фрајзиншког, Леополда Ранкеа и осталих великих имена наше науке, напуштен је! Уместо њега установљен је тзв. тематски принцип. По том принципу не уче ни студенти историје, некмоли деца од 14. до 18. године.

Шта то практично значи показаћемо на примеру садржаја једног од нових, реформисаних уџбеника историје за трећи разред гимназије. Прва наставна тема представља увод у епоху. Друга наставна тема се бави ратовима и кризама. Прва лекција те наставне теме су Наполеонови ратови, а последња Србија и Црна Гора у Првом светском рату. Трећа наставна тема почиње лекцијом Француска револуција, затим се обрађују појединачно различите државе у XIX веку, потом и лекције које се односе на нашу националну историју: Први српски устанак, Други српски устанак, Владавина Милоша Обреновића и тако редом до Петра и Александра Карађорђевића. То значи да наши ученици ПРВО науче ратовање Србије и Црне Горе у Балканским или Првом светском рату, а тек након тога, практично у другом полугодишту, уче ослобађање од османске власти, настанак и изградњу српске државе. То је потпуно бесмислено! Да не говоримо да се исти парадокс протеже на све епохе опште и националне историје. Тако се Наполеонови ратови уче ПРЕ Француске револуције, а идеје просветитељства, које су темељ поменутих догађаја, на крају реформисаног садржаја у последњој наставној теми.
Парадоксално, али Други светски рат се учи ПРЕ нацизма и фашизма!!!

У првом разреду је ситуација још гора јер се уопште није обазирало на старосне и когнитивне факторе самих ученика. Тема Државе претходи теми развоја Друштва. Очекује се да деца од 14, 15 година у оквиру две-три лекције науче, схвате и разумеју све фазе од настанка државе, преко држава Старог Истока, грчких полиса, све фазе и реформе настанка атинске демократије, затим Стари Рим, од краљевине, преко републике до царства. То не могу да савладају ни ученици који имају све петице, а камоли просечни ђаци. Касније им се учење претвори у таксативно меморисање ратова и историјских догађаја без икаквог смисла. По старом плану и програму ученици су се редом, вођени хронолошким принципом, прво упознавали са праисторијским друштвом, затим настанком првих држава на Старом Истоку, потом историјом старе Хеладе, а тек у другом полугодишту, након што савладају лакше ствари, историјом и трансформацијом Старог Рима. На тај начин су истовремено учили и развој друштва, и државе, политичку историју и ратове, религију и културу, и ништа им није било страно, тешко нити неразумљиво.

Није се водило рачуна ни о корелацији са другим наставним предметима, као ни о општој преоптерећености ученика. Цела реформа је катастрофална за будућност наше деце и народа у целини, али о проблемима других предмета већ су говорили њихови представници широм јавности.

Вршњаци наше средњошколске деце у свету уче по 3 до максимално 10 предмета, а наша деца 17-18! Садржај сваког предмета понаособ је преобиман за тако велики број предмета. Рецимо, у Великој Британији ученик годину дана пре матуре учи 4, а матурант само 3 предмета, и то изборна. Историју имају 10 часова недељно, а обрађују само Велику Британију и Немачку у кратком периоду између два светска рата. Од наших ђака и наставника се очекује да на једном часу обраде 5 држава у периоду новог века (око 400 година), да не говоримо о осталим проблемима јер би за то био потребан научни елаборат.

Реформа школства јесте неопходна, али оваква каква је, нанеће огромну, ненадокнадиву штету будућности Републике Србије. Основни циљеви и исходи учења историје не могу се савладати на „реформисани“ начин. Непосредан рад са децом то доказује. Уместо да смо се угледали на руски принцип о два посебна предмета: општој и националној историји у сва четири разреда средњих школа и гимназија, наши реформатори су довели до тога да се историја као наставни предмет укида у средњим стручним школама. Уместо да се фонд часова наставе историје повећава, он се смањује или у потпуности укида! Истовремено, уводе се на мала врата неки нови предмети (Религија и цивилизација, Основи геополитике и друго) истргнути из градива историје, које не предају историчари.

Дете које не познаје општу и националну историју постаје лака мета за све злоупотребе које савремено друштво носи. Како заштити децу од нарастајућег антисемитизма и неонацизма уколико не знају ни шта ти појмови значе? Постојећи приступ настави историје ремети координантни систем унутар кога се историја и предаје и разуме. Тај "систем" представљају две осе - простор и време, а то се сада губи у наставном процесу. Уколико је то поремећено, значи да је и историјска свест поремећена, а историјска свест је базичан део друштвене свести. Ово само показује какве су и колике размере амбиса у који садашњи фаворизовани тематски приступ наставе историје води, а то је губитку рационалне историјске свести.

Реална је опасност да друштво "изгуби" могућност да историјски промишља време и простор, што значи да изгуби "историјско мишљење". Све то најдиректније осиромашује личност младог човека и води девастацији знања на коме треба да се утемељује све оно што ће млади човек сазнати, прочитати, научити, разумети у будућности.

Губитком историјског мишљења настаје збрка у начину мишљења. Три темпоралне димензије (прошлост, садашњост и будућност) губе смисао. У ком времену живимо престаје да буде важно. Ту се отвара и кључно питање Зашто историја? Чему историја? Ако нема ваљаног одговора кроз наставни процес, најдиректније се доводи у питање разумност младог човека, одговорност, губитак разликовања оног доброг од онога што добро није. Отвара се и простор за релативизацију коју свесно потенцира свака идеологија. Уместо научног добићемо идеологизовано мишљење.

Настава историје, њен план и програм, уџбеник, наставник и професор представљају важне чиниоце у формирању идентитета младе популације. Пружају одговоре на питања: Ко смо? Шта смо? Одакле смо? Где идемо? Шта нас одређује? Идентитет у себи мора да садржи и јасно национално одређење (Срби и држављани Србије), цивилизацијско-просторно одређење (човек, Балканац, Европљанин, грађанин света, без да нам неко то укида или дарује), временско одређење (припадамо 21. веку, а то је осматрачница и сабрано искуство са којег тумачимо и разумемо прошлост имајући у виду све што је том веку предходило) и јасан рационални поглед на свет.

Настава историје спроведена на „реформисани“ начин доноси опасност да историјску свест младе генерације престане да формира школа, односно педагог-историчар, професионалац, научник. Ту свест ће формирати: улица, штампа, политика, интересне групе или међународни фактори.

Осиромашује се најдиректније национална и критичка свест, а то је први корак ка добровољном сужањству. Да ли је то оно што желимо нашој деци?

ПОДНОСИОЦИ ПЕТИЦИЈЕ

Академик Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета у Београду
историчар Љиљана Раковић, Земунска гимназија
историчар Стела Гашпаровић, Филолошка гимназија
историчар Витомир Станковић, Хемијско-прехрамбена технолошка школа
историчар Олга Шимшић, Техничка школа "Нови Београд"
историчар Биљана Станковић, Осма београдска гимназија
историчар Видак Пејовић, Савремена гимназија

Академик Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета у Београду; историчар Љиљана Раковић, Земунска гимназија    Kontaktirajte autora peticije