Петицију за враћања предратног имена улици пуковника Душана Пурића у Ивањици и давање имена главној улици у Ивањици по ђенералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу

Поштовани грађани,  

Младомир М. Ћурчић, публициста из Ивањице, покренуо је петицију за враћање предратног имена улици пуковника Душана Пурића у Ивањици и давања имена главној улици у Ивањици по ђенералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу.

Душан Пруић и Драгољуб Михаиловић били су официри Српске војске који су своје животе дали у ратовима за ослобођење од окупатора. Обоица су рођени у Ивањици.

ПОЗИВАЈУ СЕ СТАНОВНИЦИ ОПШТИНЕ ИВАЊИЦА И ГРАЂАНИ ВАРОШИЦЕ ИВАЊИЦА ДА СВОЈИМ ПОТПИСОМ ПРУЖЕ ПОДРШКУ ИНИЦИЈАТИВИ ДА ИМЕНА ДВОЈИЦЕ НАЈВЕЋИХ ЈУНАКА У РАТОВИМА У 20. ВЕКУ, КОЈЕ ЈЕ ДАЛА ИВАЊИЦА, УКРАСЕ ТАБЛЕ НА ДВЕМА ГЛАВНИМ УЛИЦАМА У ИВАЊИЦИ.

Потписи се могу дати лично код Младомира Ћурчића и путем online петиције.

Позивају се грађани, инетелектуалци, удружења, покрети, политичке странке да подрже ову иницијативу!

Текст петиције:

СКУПШТИНИ ОПШТИНЕ ИВАЊИЦА

Венијамина Маринковића бр.1 32250 Ивањица    

На основу члана 91. Статута општине Ивањица („Сл. гласник РС“, број 1/2019), у складу са непосредним учешћем грађана у остваривању локалне самоуправе прописане Законом о локалној самоуправи („Сл. гласник РС“, број 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101-2016 - др.закон и 47/2018), публициста Младомир Ћурчић из Ивањице,  подноси  

П Е Т И Ц И Ј У

са захтевом за достављање одговора  

Покрећем петицију за враћање предратног имена улици пуковника Душана Пурића у Ивањици и давање имена главној улици у Ивањици по ђенералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу.  

Душан Пурић и Драгољуб Михаиловић били су официри Српске војске који су своје животе дали у ратовима за ослобођење од окупатора. Обојица су рођени у Ивањици.  

Ми доле потписани грађани, својим потписима потврђујемо да смо сагласни са истакнутим захтевом и тражимо да се наведени орган изјасни на наш постављени захтев.  

Пише: Младомир М Ћурчић

ГЛАВНА УЛИЦА           

Србија је, већ дуго, земља табуа и монопола. То су две важне карактеристике које обележавају многе поступке и догађаје који се у Србији дешавају, било да је то под притиском државног апарата, или у обичним друштвеним односима. Кад је Србија била и званично у социјалистичком друштвеном уређењу, табуи и монополи су били законски нормирани и озваничени. Данас није такав случај, али ова ограничења, која су нам остала као највеће наслеђе из доба титоизма, живе свуда око нас.        Есеј под насловом Духови наших сокака, објављен у јулу 2014. године у Српским новинама, написао сам како би показао колико су јаке комунистичке стеге у Ивањици, у родном месту Драже Михаиловића. Навео сам тачан број улица, њихова имена данас и некад, као и немоћ тадашње општинске врхушке да то стање измени. Како је било тада, тако је и данас. Наиме, у јесен 2016. године, СО Ивањица донела је Одлуку о измени одлуке о одређивању назива и обележавању улица и тргова у Ивањици. У најкраћем, они су морали да именују све улице у Ивањици које нису имале имена, па су желели да узгредно промене називе улица чије име није имало смисла, али и неке које су носиле имена потпуно непознатих историјских личности, а које су по правилу припадале комунистичком покрету у Другом светском рату. Ова одлука је стајала као мртво слово на папиру до јула 2017. године, када је формирана и комисија од шест чланова, а на чијем је челу Светлана Јовићевић, дипломирани архитекта из Ивањице, која је имала задатак да размотри иницијативе за одређивање назива улица и тргова у Ивањици. Остали чланови комисије су: Зоран Аџић (заменик), Предраг Ђоновић, Мирјана Луковић, Милан Павловић и Сретен Богдановић. Да ли је ова комисија нешто радила или није, мање је важно, јер се она пробудила тек пошто је донета одлука о допуни закона о локалним самоуправама, у којој је наређено локалним самоуправама да морају именовати све улице. Тако је, у јуну 2018. године, ова комисија предложила СО Ивањици да се промени име једне мале улице у Ивањици. И то је било све.       Поставља се питање у чему је главни спор око именовања улица у Ивањици. Као и увек у сличним случајевима, главни спор се води око Главне улице. Она данас носи име по Милинку Кушићу, комунисти и народном хероју Брозове Југославије. Милинко Кушић је рођен 26. марта (по старом календару) 1912. године у селу Свештица, изнад саме Ивањице. Основно образовање и део гимназије завршио је у Ивањици, а Вишу гимназију у Чачку. Уписивао је Филозофски и Правни факултет у Београду и напустио је факултетско школовање, због тога што је у међувремену приступио илегалној КПЈ. Хапшен је по Закону о заштити државе, 1938. године, и осуђен на 18 месеци затвора, које је одлежао у казнионици у Марибору. По повратку са робије, наставио је са комунистичким ангажовањем, па је поново ухапшен и осуђен на робију, коју је почео да служи у казнионици у Сремској Митровици, крајем 1940-те године. Тамо је остао све до маја 1941. године, када су га из затвора ослободили немачки окупатори и нове усташке власти, а све према Споразуму о сарадњи, који су, 1939. године, потписали министри спољних послова нацистичке Немачке и комунистичког СССР-а, Јоаким фон Рибентроп и Вјачеслав Молотов. Одмах по ослобођењу из затвора, Кушић је прешао у окупирану Србију, која је тада била под комесарском управом Милана Аћимовића и боравио у Ужицу и Ивањици. У Ивањици је сарађивао са немачком фелдкомандантуром која је ту постављена. У једном тренутку, комунисти под контролом Милинка Кушића били су ангажовани за ред и дисциплину у Ивањици. На тај начин су се докопали и првог оружја. До промене је дошло када је Немачка напала Совјетски савез, 22. јуна 1941. године, па су и Немци у Србији кренули у хапшење српских комуниста. То у мањим местима, попут Ивањице, није ишло тако лако као у Београду, Нишу или Крагујевцу, па се Кушић још увек јавно кретао по Ивањици. Померио се у своју родну Свештицу тек у јулу 1941 и чекао налог партије да се одметне у шуму. То је урадио тек крајем јула и почетком августа, када је добио задатак да формира Моравичку партизанску чету, што је и учинио, 5. августа 1941. године, на Клековици. Том приликом скупио је на једном месту низ проблематичних личности из Моравичког краја, као и велики број малолетника, па чак и девојчица. После тога отишао је за Ужице, где је ускоро постао комесар у Ужичком партизанском одреду. Неколико пута за време устанка из 1941 долазио је у Ивањицу, како би помогао у формирању нове комунистичке управе у овом месту. Тада је имао обичај да понови своју омиљену крилатицу, коју је у Ивањици изговарао још 30-тих година, када је долазио на ферије из Београда: „Више волим једног црнца да је комуниста, него сто Срба који нису комунисти.“ У говорима које је држао, том приликом, понављао је пред малобројним присталицама паролу: „Смрт великосрпској хегемонији“. Као комесар Ужичког партизанског одреда, и у Моравичком срезу наредио је да се оружано нападају жандармеријске станице и пале општински архиви, што су комунисти и учинили у неколико општина, где четници нису успели да их спрече. У самој Ивањици су изнели општински архив и црквене књиге и са старог моста их бацили у реку Моравицу. Том приликом нестао је и документ о оснивачкој скупштини фудбалског клуба Јавор из 1912. године, тако да, 2012. године, на стогодишњицу постојања клуба, ФК Јавор није имао документ са којим би аплицирао код УЕФЕ која додељује три милиона евра фудбалским клубовима старим један век.       После пропасти Ужичке совјетске републике, у општој бежанији комуниста из Ужица према италијанској окупационој зони, нестао им је „врховни командант“. У тих пар дана, обезглављени и незнајући шта да раде, неколико комуниста на челу са Милинком Кушићем, преузело је иницијативу у сакупљању одбеглих партизанских група. Кушић је чак потписао Споразум „о ненападању“ са италијанским командантом из Нове Вароши, фашистичким генералом Ненијем. Кушић није заборавио да води револуционарну борбу и у таквим условима. Одреди под његовом командом упали су у манастир Клисуру, коју су опљачкали и девастирали, а том приликом су неки његови припадници силовали и заклали искушеницу Ђенадију Ђорђевић, а у комшилуку су запалили кућу Војислава Радосављевића, којом приликом је изгорело и убијено 10 лица. Одмах по повратку врхушке КПЈ на тај терен, Кушић је стављен под истрагу, да би видели да ли је имао амбицију и жељу да уклони „врховног команданта“ са чела КПЈ и партизанског покрета. Кушић се данима извињавао и молио да га не избацују из партије, што је на крају и усвојено. Остао је један од најближих сарадника „врховног команданта“.        Ова велика група партизана из Србије прешла је у Босну у фебруару 1942. године и у Чајничу формирала Другу пролетерску бригаду, у марту 1942. године. Тада је Милинко Кушић постао политички комесар Друге пролетерске бригаде. Постоје озбиљне индиције да су тада наоружани оружјем које име је дао Јура Францетић, командант усташке Црне легије, који су тада били у великој офанзиви како би „очистили“ источну Босну од четника мајора Дангића. Четници су некако успели да се одржавају и бране српску нејач у ових двадесетак срезова, све док им комунисти из Прве и Друге пролетерске бригаде нису ударили „с леђа“ и тако омогућили Црној легији да избије на леву обалу Дрине. О масакрима који су тада почињени над српским народом, тек је недавно почело званично да се говори.      У јуну 1942. године, комунисти су приморани да се повуку у западни део Босне. „Врховни командант“ је одлучио да тада промени своје политичке комесаре у главним јединицама, из два разлога: да не би стекли превелику моћ у елитним јединицама које су служиле за његову личну заштиту, као и због тога да у новим одредима наметне комунистичку доктрину, која је већ „изучена“ у Ужицу. Зато је и Кушић премештен за комесара у Крајишкој бригади. То је, очигледно, на њега негативно утицало, јер се сматрао одбаченим из главних токова револуције. У договору или без њега, комунисти су правили фингиране нападе на усташке постаје и касарне у Западној Херцеговини. Тада би обично погинуло неколико партизана из Србије, а усташе се повукле и тако омогућавале комунистима да дођу до оружја и муниције. У таквим кретањима, по природи неуредни, а још увек неформирани у класичном војном поретку, комунисти су били лак плен пегавог и трбушног тифуса. Разочаран зато што је одбачен, а по својој природи неуредан у исхрани и дисциплини, Кушић је оболео од пегавог тифуса и као тешки болесник извршио је самоубиство, 1. маја 1943. године, у селу Мајкића Јапра, код Санском Моста, у партизанској болници. Одмах по завршетку рата, тачно на дан победе, 9. маја 1945. године, међу првим партизанским борцима, АВНОЈ га је прогласио за „народног хероја Југославије“.       Са друге стране, већ дуже времена се прича да у Ивањици главна улица треба да понесе име по армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, рођеном у Ивањици, у главној улици, 14. априла (по старом календару) 1893. године. Написано је много научних радова и популарних текстова, снимљено је више долументарних филмова, код нас и у иностранству, који су се бавили биографијом Драже Михаиловића. Зато ћемо, овом приликом, поменути само најзначајније податке, како би их упоредили са горе поменутом биографијом „народног хероја“ Милинка Кушића.        Дража Михаиловић је завршио НШ и ВШ Војне академије у Београду. Учествовао је у пет ратова између 1912. и 1920. године. Одликован је са 19 одликовања, од чега су 3 инострана. Завршио је ђенералштабну обуку ВКЈ. Није припадао ниједној политичкој странци. Био је војни аташе Краљевине Југославије у Краљевини Бугарској и Чехословачкој републици. Други светски рат није дочекао у чину ђенерала само због тога што се противио погрешно конципираној одбрани земље од Немаца, а време је показало колико је био у праву. У Априлском рату исказао је велико војничко знање и изузетну храброст и водио је сталне борбе. Није се предао,  када је то учинио већи део припадника ВКЈ, већ се, са групом лојалних официра, жандарма и војника, под борбом, повукао на десну обалу Дрине. Као елитни ђенералштабни и обавештајни официр, професор Стратегије на Војној академији у Београду, одређен је од Ђенералштаба за вођу герилског отпора унутар Југославије уколико она буде окупирана. Формирао је свој штаб на Равној Гори ГШ1 већ у мају 1941. године, а затим и низ четничких одреда, који су, убрзо, кренули у ослобођење земље-први у Европи. Његов Јадарски четнички одред, под командом потпуковника Веселина Мисите ослободио је Лозницу, 31. августа 1941. године, и то је био први ослобођени град од Немаца у Другом светском рату. Већ сутрадан, 1. септембра 1941. године, четници су ослободили Ивањицу.      Окружен мноштвом непријатеља, Дража Михаиловић је успео  да створи моћну војну организацију, која је у другој половини Другог светског рата бројала 80 корпуса. И поред изузетно тешких околности, у свакој години рата, успео је да изврши по једну велику војну операцију против Сила осовине, којима је допринео укупној савезничкој победи у Другом светском рату. Игром историјских околности, остављен од савезника, по доласку Совјетске армије, и устоличења партизанског покрета на власти у Југославији, Дража Михаиловић био је жртва комунистичке револуције, која са историјске сцене није однела само њега и његову војску, већ и читаве генерације најелитнијег дела српског народа. Дража Михаиловић се у свим документима изјашњавао као Србин. За време Другог светског рата бранио је српски народ у целини, као и све друге народе када је то могао. Никада није наредио, нити извршио било какав напад, а камоли девастирање неког српског манастира. Никада није наредио, а камоли извршио било какав ратни злочин.         Генерал Дража Михаиловић је убедљиво најпознатији рођени Ивањичанин у историји ове варошице. Небројени су споменици са његовим ликом и именом подигнути широм света. Његово место у историји је неупитно позитивно не само за Србе и победнике у Другом светском рату, него чак и за његове некадашње противнике у Другом светском рату, а данас модерне нације, попут Немаца, Бугара, Мађара, а поготову Италијана. Историјско наслеђе лика и дела Драже Михаиловића негативно представљају искључиво припадници оних народа који су некад припадали српском етничком бићу, а у неком тренутку су се одвојили од њега. То су: Хрвати, Бошњаци, Црногорци-Монтенегрини и Македонци. По нашу унутрашњу културну сцену то не би имало толики значај, да не постоји још једна прикривена нација која Дражу Михаиловића перцепира у негативном контесту. Та прикривена нација су-комунисти.       Комунисти су дефинитивно ушли у Ивањицу у новембру 1944. године. Одмах су почели са успостављањем органа власти, а паралелно са тим, кренула су масовна хапшења великог броја житеља Моравичког среза. У неколико наврата извршили су масовна погубљења у Ивањици, а број појединачних ликвидација Срба, која су извршили комунисти, мери се у стотинама. Велики број људи набили су у импровизоване затворе, који су ницали на све стране. Огроман број људи послали су на принудни рад у изузетно тешким условима, широм земље.        После тога, дошли су на идеју да промене идентитет српског народа. Један од елемената којима се формира национално сећање и идентитетско наслеђе су и називи улица. О именима улица у Ивањици писао сам опширније у тексту Духови наших сокака. Овде ћемо поменути само да су Главну улицу назвали по Милинку Кушићу. Али, то није било једино што је носило његово име: рудник антимона у Лиси су назвали по њему, подигли су му две спомен-бисте у Ивањици, које и данас стоје, а што је најважније дали су име по њему и основној школи у Ивањици. И данас основна школа у Ивањици носи име Милинко Кушић. Тако долазимо до парадокса да школа слави школску славу Светог Саву, која је била забрањена у пола века комунизма у Србији, а зове се по народном хероју комунистичке партије, који се и лично залагао против онога за шта се залагао Свети Сава.       Није промењено само име главне улице, већ и низ других улица. Посебан скандал представљала је промена имена улици пуковника Душана Пурића, команданта 4 пука- Стеван Немања, а који је погинуо на Мачковом камену 1914. године. Та улица добила је име по пуковнику Душану Пурићу, 16. јула 1932. године, одлуком ивањичке општине, „У знак захвалности према херојским подвизима свога великога сина, команданта храброг IV пука који је, са својим командантом, исечен на Мачковом камену. Захвални Ивањичани сећају се велике жртве“ како је то тада објавио Чачански глас. У тој истој улици рођен је и одрастао пуковник Душан Пурић. Колико је била славна погибија пуковника Душана Пурића сведочи и чињеница да је Станислав Бинички управо њему посветио своје славно дело Марш на Дрину.        Многим Србима данас је несхватљиво када им се напомене да комунисти и њихови следбеници имају велики утицај на стварање културног идентитета у држави Србији. Тешко је људима објаснити како су комунисти успели да се, прикривено и отворено, убаце у систем организације које финансира држава, како у просветном, тако и у културном окружењу. Неке организације, попут СУБНОР-а, директно се финансирају из буџета, а посредним путем преко буџета локалних самоуправа. Разне културне манифестације које пропагирају комунистичку идеологију или су им аутори припадници јасне комунистичке провинијенције, пролазе на конкурсима за пројекте у култури које финансира држава. Зато је њихова моћ у српском друштву, још увек не само неупитна, него и пресудна.       Генерал Дража Михаиловић има споменик у Ивањици, подигнут 2003. године, захваљујући великој борби и изузетном труду које су том приликом испољила неколицина Ивањичана. О томе сам подробно писао у тексту Историја једног споменика, објављеном 10. јануара 2014. године, у Српским новинама. Пошто је већина одавно подлегла титоистичкој фразеологији и комунистичкој идеологији, ретки су Ивањичани који и данас, после 17 година, стану испод Дражиног споменика да се фотографишу. За разлику од њих, сведоци смо да огроман број туриста, чим пристигну у Ивањицу, долазе да се фотографишу поред Дражиног споменика. Нико од тих туриста се није ни фотографисао, па чак ни осврнуо при проласку поред бисте Милинка Кушића или Споменика револуције. Таман као да су прошли поред турског гробља. Додељивањем имена главне улице генералу Дражи Михаиловићу, Ивањица би на мапи Србије постала ексклузивна туристичка дестинација.       Данас многи Ивањичани не знају готово ништа о Дражи Михаиловићу, а поготову о Милинку Кушићу. Већина становништва индоктринирана је комунистичким образовањем, а нарочито утицајем титоиста у културним и јавним установама и масовним медијима у Србији. Међутим, како су падале границе Брозове Југославије, падала су и уверења тог типа. Али једно од уверења, а то је фасцинација Орденом народног хероја, остала је у већем делу народа. Тешко је објаснити данашњем становнику Ивањице да су Орден народног хероја добијала лица, готово без изузетка, која су се истакла у мржњи према српском народу и деловању против свих темељних вредности српске традиције или културе, а у томе су се највише истицали управо они који су номинално припадали корпусу српског народа. Стара је Цицеронова изрека: „Све је јадно у грађанским ратовима, али ништа није јадније-него сама победа.“ Комунисти су, као победници у грађанском рату у Југославији, сматрали да имају монопол над истином о компликованим историјским догађајима и тај монопол задржали су до дана данашњег.        Сви ови разлози довели су до тога да се створи један табу у Ивањици, а то је како треба културно вредновати име Драже Михаиловића у његовом родном месту. Нека суседна места успела су да се изборе са сличним проблемом, па су некако изгурали да се именима најславнијих суграђанина из историје тог места, обележе главне варошке улице. То је пример Нове Вароши, где су се одужили војводи Петру Бојовићу, или Ариље где су се са пијететом понели према Краљу Драгутину, ктитору цркве Светог Ахилија, око које је и настала ова варошица. Има још сличних примера. Оно што је нужно учинити у Ивањици је да се пуковнику Пурићу врати достојанство и да улица у којој је рођен поново понесе његово име. Исто се односи и за капетана Симу Јаковића, оснивача ивањичке варошице. Између те две улице, је главна улица која, и по Богу и по народу, мора да носи име генерала Драже Михаиловића, најпознатијег Ивањичана у њеној историји. То је човек који је иза себе оставио завештање да Србин може живети само као слободан човек. Зато се слободна Србија може темељити само на делима људи којима је слобода Отаџбине била прва дужност и прва заклетва, какав је био Дража Михаиловић.       Чланови комисије за додељивање имена у Ивањици одавно не живе, као ни остатак Србије, у титоизму и самоуправном социјализму. Поставља се логично питање шта њих обавезује да поштују „вредности“ које је афирмисао Авној и КПЈ. Њихову одлуку оптерећује невидљиви утицај који комунисти и њихови следбеници испољавају по свим друштвеним питањима, а нарочито у питањима културног наслеђа, јер тиме себи обезбеђују монополско место у српској култури и одатле контролишу сва друштвена кретања. То не може и не сме бити оправдање за оне који буду одлучивали о имену главне улице у Ивањици. Њихова одлука мора бити јасна и прецизна, заснована на научно утврђеним чињеницама, култури, традицији и националном идентитету. Једино у том случају њихова одлука ће бити једногласна и недвосмислена, а то је да је једино логично решење да главна улица носи име по генералу Дражи Михаиловићу.                                                                                          Младомир М. Ћурчић                                                                                         Благовести, 2020. године

Потпуковник Душан Пурић на Мачковом камену

Горски цар, у слободним српским планинама. Голија 1942.године.

Mladomir Ćurčić 063 27 29 36    Kontaktirajte autora peticije