Molim koleginice i kolege koji mogu i žele da otvore srce, urade to na ovom mestu - pišite svoje autentične priče i okolnosti zbog kojih niste završili započete studije, a nikako ne želite da odustanete od njih... Neka vide oni koji treba da to vide - o kakvim se to "starim studentima" radi - da ni za gram nismo gori od onih koji su imali sreće da studije završe...

Neka vide koliko imamo dece, kakve dobre porodice smo osnovali, gde i kako radimo i da samo tražimo da nam ne uskraćuju ono što nam pripada i AMA BAŠ NIKOG ne ugrožava...

Hvala unapred!

#825: Boban - Molba 

 Odlična ideja Bobane! Treba da pokažemo i našu stranu, naročito što je sve anonimno (jer niko ne voli da pokazuje svoje bolne tačke...). Evo moje priče.. 

Problema sa studijama sam imala od početka, da ne lažem, jer sam perfekcionista i dok ne naučim do poslednje fusnote nisam ni izlazila na ispite. Bilo je ometajućih faktora o kojima ne bih sada (jer bi se priča pretvorila u roman), fokusiraću se samo na poslednjih nekoliko godina.. U leto 2007. sam položila ispit sa 10 i sva srećna pozvala sestre i oca da im javim da sam dala uslov za 4. godinu.. Umesto radosti, sačekao me je šok - ocu je tih dana pozlilo (oni me o tome nisu ni obavestili da me ne uznemire u sred ispitnog roka) i prebačen je u Urgentni centar. Tumor na mozgu. Operacija, čekanje, agonija. Operacija je dobro prošla. A onda sepsa. Skoro dva meseca u šok sobi. Obilazili smo ga svakog dana, tu mešavinu napetosti, nade, straha i vere ne mogu da vam opišem. Od najdubljeg pesimizma do najvišeg optimizma, vrtlog. Nije uspeo, krajem avgusta smo ga ispratili na večni počinak.. To sam nekako prebrodila uz pomoć nekoliko psihologa. Krenula sam na predavanja u oktobru, i mogu da kažem da mi je ta godina donela neku vrstu mira. Išla sam redovno na predavanja, radila malo sa strane, dala nekoliko ispita... A onda je došla 2009. i moja baba (sa kojom sam živela sama, jer mi je majka preminula još kada sam bila dete) je počela da umire. Znam da ovo zvuči morbidno, ali ne znam kako da to drugačije nazovem. Imala je preko 90 godina, i tada je počela da bude skroz nemoćna. Niko mi nije pomagao oko nje, baš niko. Sama, 24 časa na dan. Pelene, vrištanje, staračka senilnost i psihoze. Opet smrt. I preko godinu dana agonije. Nisam imala novca da platim ženu da je neguje, a ona je bila na momente toliko agresivna da nisam smela ni da je ostavim samu u stanu. Sama sa njom, dok ona kune, vrišti, plače, halucinira i ječi skoro po ceo dan. Mislila sam da ću da poludim, i da neću izdržati sve to. U takvom okruženju nisam imala snage da učim, bila sam slomljena i psihički i fizički od stalnih napora. Sada se pomalo kajem što tada nisam naterala sebe da učim u tom periodu, kada sam već bila unutra, 24 časa. Nekad zaista prebacujem sebi što nisam bila jača, što nisam tada spremila bar jedan jebeni ispit. U pauzi između vrištanja i menjanja pelena, mogla sam.. A možda i nisam... Who knows?..

Nakon njene smrti suočila sam se s besparicom. Morala sam da ozbiljno radim u jednom periodu. Tada nije dolazilo u obzir učenje. Nisam imala hleba u kući, bukvalno, ispiti su mi bili poslednji na pameti. Kada je došlo do prošlog roka, pre prošle peticije, malo sam se trgla i odlučila da ipak želim tu diplomu. Imam visoke ocene, šteta je da to propadne. Počela sam da učim i dala dosta teških ispita. Trenutno su mi ostala 3 ispita (2 teška i jedan relativno lak). I jedan seminarski rad. S ovim rokom nad glavom koji pulsira kao neki džinovski sat, osećam se kao da mi je oko vrata omča. Treba mi još vremena, makar još pola godine.. Ne znam da li ću uspeti da dam sve ispite do kraja septembra. Ne znam ni da li je ta diploma toliko važna. Ne znam ni da li sam kriva što nisam bila jača, upornija, fokusiranija na fakultet. Ali znam da sam počela studije bez klauzule o roku. A pravila se ne menjaju u sred igre, ma koliko ona trajala. I uz sve to besparica... I plaćanje obnova, svaki put astronomske sume za moj prazan novčanik. I sada se lomim između traženja posla (jer neplaćeni računi se gomilaju i baš ih briga za moj rok za završetak studija) i učenja po ceo dan po svaku cenu. Nemam više ni nade ni volje da učim. A znam da moram, jer bez diplome nikada neću moći da radim u struci. Smeju mi se oni koji imaju srednju školu, ja više nemam vere u sebe. Nekada sam bila među boljim studentima u grupi. A sada sam na dnu, i ako nam ne produže rok (a ja ne uspem da dam ispite, od kojih jedan ima nekoliko desetina hiljada stranica) tu ću i ostati. Kriva pre svega sebi. Što nisam bila jača i što sam živela za druge, a ne za sebe.