... Смијешна су својства наше земље,   пунана је лудијех премјенах.   Природа се сваколика пита   сунчанијем чистијем млијеком;   у пламен се и оно претвара,   данас жеже што јуче њивљаше.   Колијевке какве би требале   не имаду све наше ријеке;   видимо ли ми ова страшила   ђе пустоше немилосрдно земљу?

Време земно и судбина људска,   два образа највише лудости,   без поретка најдубља наука,   сна људскога ђеца ал' очеви,-   је ли ово причина управа   којој тајну постић не можемо?   Је л' истина е ово овако,   ал' нас очи сопствене варају?   Иште свијет неко дјеиствије,   дужност рађа неко попечење,   обрана је с животом скопчана.   Све природа снабд'јева оружјем   против неке необуздне силе,   против нужде, против недовољства:   оштро осје одбрањује класје,   трње ружу брани очупати;   зубовах је туште изоштрила,   а роговах тусте зашиљила;   коре, крила и брзине ногах,   и цијели цијели ови беспореци   по поретку некоме сљедују.   Над свом овом грдном мјешавином   опет умна сила торжествује;   не пушта се да је зло поб'једи,   искру гаси, а змију у главу.

Муж је бранич жене и ђетета,   народ бранич цркве и племена;   чест је слава, светиња народња!

Па свакоји своје бреме носи;   нове нужде рађу нове силе,   дјеиствија напрежу духове,   стјесненија сламају громове;   удар нађе искру у камену,   без њега би у кам очајала.

Страдање је крста добродјетељ;   прекаљена искушењем душа   рани т'јело огњем електризма,   а надежда веже душу с небом   како луча с сунцем капљицу.

Што је човјек, а мора бит човјек!   Тварца једна те је земља вара,   а за њега, види, није земља.   Је ли јавје од сна смућеније?   Име чесно заслужи ли на њој,   он је има рашта полазити;   а без њега- у што тада спада?

#1229: -

Свака ти је ка' у Његоша!