Otvoreno pismo ministru nauke

a) Ne može uticati na svest istraživača, u smislu da prevaranti postanu pošteni, lenji postanu vredni, a oni sa nedostatkom genetskih predispozicija intelektualne vrste postanu pametni i kreativni.

b) Uvođenje sankcija za prevaru bilo koje vrste (plagiranje, množenje koautora, scientific mobing, itd) se uopšte ne isplati i od toga bi trebalo odustati, jer će se sve završiti na "sitnim ribama", a "par excellence" prevaranti će se izvući. Pored toga postojanje sankcija je odlična prilika da se, od strane lobija/klana/mafije, nekom rivalu ili oponentu, koji može da bude potpuno nedužan, "namesti igra" sa nesagledivim posledicama i to ne samo po karijeru.

c) Potrebno je smisliti sistem vrednovanja koji će manipulaciju učiniti beskorisnom. Na tehničkim fakultetima je to jednostavnije jer se za napredovanje (izbor u više zvanje nastavnika) postavljaju uslovi iz sfere nastave, nauke i transfera znanja kroz saradnju sa tzv. privredom. Tu su realni rezultati toliko proverivi, da skoro i nema mesta falsifikatima: knjiga/monografija postoji/ne postoji, kandidat je bio/nije bio mentor disertacije, ekspertski poslovi jesu/nisu rađeni, naučni i stručni radovi jesu/nisu publikovani. Jedina mogućnost zloupotrebe je situacija kad, na primer, komisija za izbor u zvanje svesno prekrši pravila, proceduru ili prihvati neverodostojne podatke kandidata.

d) Problem su neke struke/nauke (uglavnom tzv. prirodno-matematičke), kao i instituti i fakulteti koji zbog prirode oblasti u kojoj obavljaju istraživanja i edukaciju (društveno-humanističke discipline, na primer) nemaju i ne mogu da imaju toliko širok dijapazon rezultata koji se mogu vrednovati, pa svoj rejting postižu skoro isključivo publikovanjem radova. Za te oblasti je ograničenje broja rezultata koji se broje/boduju/plaćaju jedini način da se izbegne hiperprodukcija, devalvacija i inflacija. U tom smislu je kategorizacija u rangove "A", "B" i "T", u najvećem broju slučajeva, legalizacija prizemne i vulgarne hiperprodukcije.

Sa tim u vezi evo i analogije sa finansijsko-platnim sistemom: ako je neko toliko vešt falsifikator i to svi znamo, ali ne možemo (tj. češće nećemo ili ne smemo) da dokažemo, rešenje je da mu se formalno-pravno ograniči emisija falsifikovanog i bezvrednog novca. A on neka ga štampa koliko god može i hoće...

Ako neko pita: a zašto ograničavati "plodnog" autora?

Odgovor je: niko ne ograničava autora da publikuje nešto zaista vredno, ali to sigurno nije moguće jednom u mesec dana i tako godinama...