Peticija za donosenje zakona o zastiti prava pacijenata

Zaštitnici prava pacijenata, kojima građani podnose pritužbe na zdravstvene usluge, nisu nezavisni u svom radu, njih imenuje direktor i najčešće su pravnici koji godinama rade uglavnom kao šefovi pravnih službi u istoj ustanovi, zbog čega se dovodi u pitanje nezavisnost u radu. Pritom, ne postoji radno mesto zaštitnika pacijentovih prava, pa mogu biti smenjeni donošenjem rešenja, a njihovu nezavisnost dovodi u pitanje i činjenica da ne primaju platu za posao koji obavljaju. Oni, takođe, ne prolaze nikakvu dodatnu obuku po imenovanju za mesto zaštitinika. Zaštitinici prava pacijenata su često u sukobu interesa, jer ne mogu u istom postupku da zastupaju interese pacijenta i ustanove odnosno da u praksi više štite interes zdravstvene ustanove. "Zaštitnici prava pacijenata imaju osećaju da mogu da budu smenjeni ako ne zastupaju ustanovu na odgovarajući način.Pacijenti nisu zadovoljni njihovim radom, što se vidi iz razgovora sa njima ali i podacima o drugostepenim postupcima koji su pokrenuti, u nekim institucijama na svaku odluku ili mišljenje zaštitnika uložena je žalba.Ovlašćenja zaštitnika nisu velika: on pokreće istragu ali ima vrlo krataka rok od 5 dana da prikupi sve relevantne podatke. Daje zatim mišljenje na osnovu koga direktor ustanove donosi odluku koja često ne povlači veće kazne, već je uglavnom reč o upozorenjima pred otkaz ili finansijskim kaznama.
Upravo iz napred navedenih razloga ne može se reći da je uvođenje ove institucije Zakonom o zdravstvenoj zaštiti dovelo do nekog značajnijeg unapređenja u pogledu kvaliteta usluge koja se pruža u domovima zdravlja ili bolnicama.Postoji tendencija kod zaštitnika prava pacijenata da prigovore ne zavode već da ih rešavaju usmenim putem između pacijenata i lekara. Uočeno je i da zaštitinici međusobno ne sarađuju, kao i da nemaju nikakvu saradnju sa Ministarstvom zdravlja.
Evropska povelja o pravima opacijenata ili Rimska povelja doneta je 2002. u Rimu. Njome se uređuju prava pacijenta, poput prava na preventivne mere, pristup, kvalitet zdravstvenih usluga, informisanost, slobodu izbora, poštovanje prava pacijentovog vremena, prava na privatnost i poverljivost i drugo. Srbija je potpisala Rimsku povelju, ali je još nije ratifikovala, i za razliku od zemalja regiona nema zakon o zaštiti prava pacijenta.
Zakonom o zdravstvenoj zašiti iz 2005. propisana su osnovna prava pacijenata, uključujući pravo pacijenta na prigovor,ali je zakonska regulativa u tom domenu oskudna, jer nema podzakonske regulative. Pri donošenju tog zakona namera zakonodavca je, bila da se primeni Evropska povelja o pravima pacijenata, koju je Srbija potpisala ali je još nije ratifikovala. Ta povelja preporučuje zemaljama da ustanove nezavisno telo unutar ili van zdravstvenih institucija koji će postupati u slučaju kršenja prava pacijenta.
Zbog nedovoljne informisanosti građana potrebna je aktivna i stalna kampanja kako bi se pacijentima predočila sva prava koja imaju u sistemu zdravstvene zaštite ali i način kako bi se sva ta prava u praksi i ostvarila.