Слобода за Фајгеља

Нови чопор је кренуо сасвим другачије, мирно,помало повучено,као срамежљиво.
Знали су да морају своју вучију крв да држе под контролом, и задовоље се исхраном на мрцилиштима које су им нови господари одредили у замену за слободу.......
Нема више слободне воље,нема више деловања против воље господара.
Морају прихватити и увете господара, те јужни део резервата препустити другом чопору, крволочнијем и опаснијем чак и по господара.
Јер господари сматрају- ако обезбеде том крволочном чопору део резервата,део територије самим тим ће спасити своје као неко с' педигреом стадо.
Јер више тај опасан чопор неће преваљивати јаруге и планине прескакати тарабе долазећи до њихових торова,
сматрајући да чопор ће се задовољити са овцама у свом окружењу А не да долазе код њих и стварају пометњу.....
Овце су задовољно скакутале ливадом-пашњаком.
Блејале трептале капцима и дугим трепавицама.
Пасло се што се пасти могло.
Све мање због глобалне суше и њима је било расположивих пашњака и добре испаше.
Привлачили су се мало по мало вучијем чопору,
Морали су. Глад тера у ризике......
Док с' друге стране вучијем чопору, досадило је да са мрцилишта које му је господар наместио глође бајато црвљиво месо и коске да глаба које су им бацили.
С' обронка су посматрали овце које су им сваким даном бивале све ближе и саме се приближавале у потрази за храном.
Слушају како овце блеје....
Вуковима се све више пљувачка сливала низ очњаке.
Сва лепљива као слина се развлачила по чељустима, облизивали су своје њушке.
Желе свеже месо,
Желе акцију.
Па ипак су они вукови и на овај или онај начин већ искусно више од 25 год. Овим резерватом табају стазама.....
Рођени да лове,да чекају у заседи, намаме стадо ближе себи и онда јурну међ полусвесно стадо оваца.....
Зато им вучија крв и струји жилама.....искусни су.......
Одлучише.
Мора неко из чопора навући на себе стару јањећу кожу и ставити звоно ( окачити о врат).
Улетети међ овце, у стадо.... И лагано их повести ка заседи,ка јазбини код које ће их чекати остатак вучијег чопора.
И би тако.....
Искусни један вучко је на себе навукао јањећу стару кожу-рухо, окачио звоно,лагано се на пашњаку привукао стаду,опонашајући блејање колико је успевао као вук, и кренуо у разраду плана вучијег чопора.
А' овце?
Овце ко' овце!
Кренуле за звоном,
Блеје,пасу и трепћу.......
Не схватају.
Да је то вук у јањећем руху......
Лагано иду ка замци која им је припремљена,својевоњно-не схватајући блејећи се крећу ка месту које су вукови осмислили за њих....
Једино се мало узбуде када под окриљем ноћи чују тупо режање и метеж општи по пашњаку, и када изјутра схвате да једна овца из стада недостаје...
ипак и даље.....
Трепћу,
Пасу,
и иду за звуком звона,
вука у јагњећем руху.....................
МИШКИЋ(Анђелко) РОБЕРТ