Hoćemo da Boris Starešina piše kolumnu za Pirotske novine!

Jedna od legendarnih bravura Borisa Starešine

Boris Starešina

Mala napomena:
Ova priča je neki vid predigre za moj prvi roman pod imenom “Sanatorijum”, i bila je nagrađena 2002. godine od strane UNESCO-a i književne radionice “Omnibus”.

HRONIKA

Mnogo pre nego što sam se uopšte začeo, predodređeno je da će moja sudbina biti povezana sa alkoholom.

Značaj alkohola u mom životu prvi put sam uvideo sa pet godina, kad su mi davali da pijem pivo u prisustvu gostiju. Smejali su se dok su gledali kako mali cuga, a ja sam posle toga izlazio napolje i jurio devojčice da im skidam gaćice. 

Sa dvanaest godina prvi put sam samom sebi nalio piće. Do tada mi je uvek sipao neko drugi. Odjednom su se svi zabrinuli i počeli da kriju flaše od mene. Ali, bilo je prekasno. Ono što je neki čukundeda ostavio svom sinu u nasleđe, a ovaj svom i tako redom sada je buknulo u mojim žilama terajući me da nastavim sa svetim zavetom.

Kao da sam imao ugrađen radar za otkrivanje flaša. Nalazio sam ih u korpi za prljav veš, u rupi ispod parketa, u televizoru(!), u majčinim čizmama. Jednom su flašu sakrili u rernu i zaboravili na nju, i malo je falilo da svi izginemo kad su uključili rernu da se zapeku sarme. Čak sam jednu flašu našao kod komšije dok sam se igrao sa njegovim sinom, Mihajlom. Moji su je tu verovatno sakrili kad su nekom prilikom bili pozvani na kafu.

Tada sam pozvao Mihajla u najudaljeniji ugao njegove sobe, odšrafio poklopac sa flaše i pružio mu je. 

Mihajlo je nategnuo, zatim pocrveno i počeo da kašlje. 

“Ovo je odvratno”, prostenjao je grcajući.
“Pričekaj još malo pa probaj opet.”

Pošto sam pušio već tri godine, izvadio sam paklo iz džepa, uzeo cigaru i ponudio Mihajla. 

Bojažljivo je pružio ruku kao da se plašio da će ga nešto ujesti, i uzeo cigaru. Zapalio sam mu. Ponovo je počeo da kašlje. 

“Odlično. Sad povuci iz flaše. Tako.”

Prestao je da kašlje.

“Prestao sam da kašljem”, reče Mihajlo.
“Aha. Dobrodošao u klub.”
“Ali vrti mi se u glavi. Zašto mi se vrti u glavi?”
“Tako mora da bude. Navikni se na tu činjenicu.”

Povlačio je dimove i gutljaje.

“Kod nas se to radi već vekovima. Trebalo bi da predložiš ćaletu da i vi započnete tradiciju”, rekao sam.

Mihajlo je bio više prema gluposti nego prema pameti i to mi se dopadalo kod njega. Nije uzvraćao svojim dobrim idejama na moje dobre ideje. A sve moje dobre ideje su ga oduševljavale. 

Onda je odjednom njegov ćale banuo u sobu. 

“Šta se to oseća na duvan i alkohol?”, upita on njušeći vazduh. To mi se učinilo kao glupo pitanje.
“E pa, Mihajlo, ja sad moram da krenem. Doviđenja, čika-Milutine”, rekao sam i žurno pošao kući. 

Zastao sam ispred njihovih vrata i osluškivao.

“Tata, razmišljao sam nešto. Moramo da započnemo tradiciju”, čuo se Mihajlov glas. 
“Ti ja dam tradiciju! Šta se oseća na duvan i alkohol? Kakvu tradiciju?”, vikao je čika-Milutinov glas.
“Pa to, duvan i alkohol. Tihomirovi na tome opstaju vekovima.”
“Je l' vekovima?... A, znači vekovima... znači... a... vekovima...”, stenjao je čika-Milutin dok je bez promašaja šakama gađao Mihajlove obraze. 

Ušao sam u svoj stan. Moji su sedeli i pijuckali neku destilovanu rakiju. Smrad zagorelog ručka je okupirao vazduh, ali nikog nije bilo briga. A ja sam bio ponosan na sebe. Širio sam ideju. 

Sa dvadeset dve godine bio sam težak zavisnik. U retkim trenucima kad nisam pio maštao sam o tome, a kad bih seo da pijem maštao sam o mogućnosti večitog opijanja. Cigaretu nisam vadio iz usta. Bio sam strašno ugojen, možda čitavih 150 kila na metar i osamdeset visine. Bio sam najdeblji čovek u okrugu. Fotografisali su me za neke medicinske udžbenike kao primer fizionomije deformisane od alkoholizma. 

Moji su me vodili u raznorazne klinike na lečenje, ali nije vredelo. Čak se nekoliko lekara propilo lečeći me. Moji su se svake noći opijali od muke, a ja sam pio sa njima iz solidarnosti.

I Mihajlo je postao notorni. Rešio je da postane rodonačelnik svetle tradicije u svojoj porodici. Čika-Milutina je izbacio iz stana, jer nije bio oduševljen tom odlukom. Čika-Milutin je otišao da živi na krov naše zgrade i jednog zimskog jutra su ga našli. Dok su komšije iznosile sa krova njegovo zaleđeno telo, nekako im je iskliznulo iz ruku, palo s visine u hodnik poslednjeg sprata zgrade i razbilo se na bezbroj komadića. Nikada nisu uspeli da sastave do kraja mozaik čika-Milutinovog tela. 

Onda je, kada sam imao dvadeset šest godina, počela da me muči jetra. Tada mi je na pamet pala suluda ideja da ostavim piće. Dosadilo mi je da budem zavisan. Počeo sam da pijem samo kiselu vodu i tako sam suzbijao krize. Bilo mi je užasno teško. Imao sam halucinacije. Na ulici mi se činilo da kraj mene ne prolaze ljudi, već velike raznobojne flaše pune mirisnih alkoholnih napitaka. 

Posle nedelju dana više nisam imao nikakvu želju za alkoholom. Pio sam po desetak litara kisele vode dnevno i bilo mi je lepo. Moji su odahnuli, ali su se i zabrinuli što uopšte ne konzumiram nešto jače. A ja sam ih ubeđivao da pređu na kiselu. Belo su me gledali. 

Primetio sam da sam postao sumnjiv ukućanima. Sve skrivene flaše su izneli na svetlost dana i poređali ih po policama, vitrinama, fiokama, ormanima, regalima, sudoperi, kadi, i pratili moje reakcije. Ali, ja sam hladno prolazio kraj tih dve hiljade tri stotine i nešto litrenjaka, polulitrenjaka i 7 deci, i smeškao se natezajući svoju kiselu vodu. 

Baba po majčinoj liniji, osamdesetogodišnja starica u invalidskim kolicima, zabrinuto je cedila svoj večito poluprazni čokanj i non-stop mrmljala: “Iju, iju, ko nam tako uroči dete...”

Otišao sam kod Mihajla. Pokucao sam.

“Odbij!”, zaurlao je iz svog stana. Ušao sam. Bilo je otključano. 

Mihajlo je prosuo po krevetu svojih 120 pijanih kilograma i odatle smrdeo na sve strane. Kao da se mesecima nije okupao.

“Očajan sam”, rekao je. “Juče sam posegnuo za špricem. Direktno u venu sam ubrizgao devedesetosmoprocentni alkohol, i samo mi se malo zavrtelo u glavi. Ništa me više ne hvata.”

Počeo je da plače. Suze su mu se osećale na alkohol.

“'Ajde, ne plači. Vidi šta imam. Probaj”, rekao sam i pružio mu flašu s kiselom vodom.
“Je l' to hoćeš da me otruješ? Što mi daješ kiselu vodu? Rugaš mi se?”
“Ma, ne. Samo mislim da više nema smisla piti alkohol. Oslobodi se toga. Više nije štos biti zavisan.”

Mihajlo je otpio malo kisele, zakašljao, otpio još malo i bilo mu je bolje. Izgledalo je da razmišlja o nečemu.

“Nije loša ideja”, rekao je na kraju. “Biti oslobođen zavisnosti. Imaš li još kisele?”

Voleo sam ga...

U dvadeset devetoj godini sam počeo da kašljem više nego ikad. Otišao sam kod lekara i on je postavio dijagnozu: rak pluća. Rešio sam da ostavim cigarete. Tresao sam se od napora i po čitav dan žvakao žvake. Podvrgli su me nekim terapijama, mada su bili vrlo skeptični. Niko mi nije davao još dugo. Ali, ja sam posle pet dana prestao da osećam bilo kakvu želju za duvanom i to me je veoma obradovalo. Pomislio sam kako je divno ne pušiti četiri pakla dnevno. 

Počeo sam da se osećam bolje. Šetao sam hodnicima bolnice i nudio umirućima žvake. Onda su me ponovo pregledali. Svi lekari su se uhvatili za glavu. Nigde nije bilo raka. Tražili su i tražili, dugo i uporno, i stekao sam utisak da su žarko želeli da ga nađu. 

Proglasili su me zdravim. Slikali smo se za masu novina. Njih stotinak medicinara i ja, kao medicinsko čudo. Naravno, pomenuli su svoje zasluge. 

Mihajlo je bio oduševljen idejom o ostavljanju duvana. Sada je, pored kamiona kisele vode, naručivao i kamion žvakaćih guma nedeljno. A mene su moji izbacili iz stana i odrekli me se preko novina. Gađali su me iz malokalibarskog naoružanja dok sam snosio svoju telesinu niz preuske stepenice. Osamdesettrogodišnja baba je pucala iz sačmare vičući: “Pu, đavole! Pu, Sotono! Pu, nekrstu!”

Našao sam sebi garsonjeru, svio toplo gnezdo i otpočeo sa novim životom. 

Rešio sam da smršam. U poslednje vreme mi je strašno smetalo. Dostigao sam 168 kilograma i falilo je još samo kilo ili dva, pa da jednostavno eksplodiram. 
Otišao sam na košarkaški trening. Otrpeo sam polučasovno smejanje i valjanje po podu trenera i igrača. Dvojici je potekla krv na nos od tolikog smeha. Ali, pustili su me da treniram tada i na svim ostalim treninzima. Jer, na tom prvom treningu, za tri minuta sam zabio 15 pogodaka, uhvatio 4 lopte i imao 3 asistencije. Nešto nezapamćeno.

Posle mesec i po dana pao sam na 136 kila i postao član startne petorke. Za dvadeset devet minuta provedenih u proseku na terenu, postizao sam prosečno po 45,7 poena uz procenat šuta 88%. Broj navijača se udesetostručio i iznosio je više hiljada. Ponovo slike u novinama. Naslovi su bili bombastični:

DEBELJKO HARA ŽEŠĆE NEGO NAD JAPANOM
- ni istoimena atomska bomba nije imala takvu razornu moć -
I S TOLIKIM SALOM KROZ ODBRANE PRAVI SLALOM

Počele su da pljušte prvoligaške ponude. Odjednom sam svima bio jako važan. Trenirao sam predano i marljivo. Težio sam 102 kilograma.

Onda sam se jednom uhvatio kako mokraćom ciljam u šolju sa udaljenosti od kojih šest metara i pobedonosno širim ruke. Košarka me celog obuzela. Smesta sam prestao da igram. 

Danonoćno su mi dolazili direktori, menadžeri, komesari, treneri, igrači, navijači i zvali me da se vratim, ali nije vredelo. Košarka je postala deo moje prošlosti. Ali, pomogla mi je. Istopio sam čitavog jednog čoveka.

I, sada, došlo je vreme da u priču ubacim lik i ime osobe koja je do sada neopravdano bila izostavljena. Marija, Marija, moja noćna frustracijo. 

Davno su prošli dani kad sam je, kao polupijani petogodišnjak, jurio da joj skidam gaćice. Nikada nisam uspeo u tim pokušajima, i mislim da je ta nedostupnost njene intimnosti bio onaj fatalni uzrok mog zaljubljivanja. Pouzdano znam da sam se prvo zaljubio direktno u ono što sam želeo da razotkrijem iako nisam imao pojma ni šta je to. 

Kako su prolazile godine, tako su se i moje oči podizale sve više i upoznavale nove detalje na Mariji. Na kraju su moje oči poznavale njenu figuru i lice bolje nego što ih je i ona sama poznavala. Tada sam shvatio da je volim celu, totalno i neopozivo.

Treba li reći da sam je pratio? Bio sam upoznat sa svakim njenim korakom, svakim njenim potezom. Živeli smo u istoj zgradi. 

A onda, kada sam bio izbačen iz porodičnog stana, uhvatilo me krajnje očajanje. Mislio sam samo na to kako ću biti još udaljeniji od Marije nego do sada. Zato sam garsonjeru, svoje toplo gnezdo, svio u susednoj ulici i sa svog prozora sam mogao da gledam njen prozor, što nisam mogao sa svog bivšeg prozora jer je stanovala dva sprata iznad mene na istoj vertikali. Tako sam, igrom slučaja, postao još bliži Mariji. Ali, tu je bio i jedan problem. Naime, mogao sam da vidim i svoj bivši prozor, što znači i da je moja rodbina mogla da vidi moj sadašnji prozor. Sa radošću su iskoristili tu činjenicu, i svakodnevno sam bio u opasnosti od snajperskih metaka (u poslednje vreme sam primetio kako cev omanjeg topa zlokobno gleda prema meni iz njihovog stana). 

Jedne večeri sam rešio da joj otkrijem osećanja koja sam gajio prema njoj. Jedino nisam znao kako da uradim to. Bio sam jako smotan u kontaktima sa suprotnim polom. U stvari, nikad nisam ni kontaktirao sa ženama. 

Rešio sam da je sačekam u zgradi. Seo sam i čekao u njenom hodniku. Sastavljao sam u sebi tekst kojim bih joj izjavio ljubav. U igri je bilo oko trista varijanti. Sedeo sam u mraku na stepenicama. Onda su se ulazna vrata zgrade naglo otvorila. Presekao sam se. Počeo sam da ustajem sa stepenica, kada se svetlo u hodniku upalilo. U mutnoj svetlosti slabe sijalice prepoznao sam ko je ušao: moj stric! Bio je mrtav pijan. Pogled mu se zaustavio na meni. Prvo je samo stajao ne verujući, zatim mu je nešto sinulo.

“Ti!”, dreknuo je pijano i mašio se rukom za pištolj. 

Stuštio sam se prema njemu poput lavine, prosto ga pregazio i otrčao u svoje toplo gnezdo. 

Nedelju dana nisam pokušavao ništa, a onda sam, sa savršenim planom, krenuo da osvojim Marijino srce, ali ovog puta u parkiću iza zgrade. Tu je bilo ljuljaški, klackalica, klupa, raznog drveća i žbunja i par svetiljki koje su park obasjavale nežnom neonskom svetlošću. Čulo se cvrkutanje ptica. Morala je da padne u tako romantičnoj atmosferi. Od reči do reči sam znao ono što ću joj kazati i mirno sam je čekao, sakriven iza podebljeg drveta kraj jedne neonke. 

Najzad sam je video kako se približava. Kada je bila dovoljno blizu, izašao sam iza drveta i stao pred nju i nežno šapnuo: “Marija...”, i baš u tom trenutku neonka se ugasila, ostavljajući nas u delimičnom mraku, a Marija je vrisnula:

“Upomoć! Medved!”, i otrčala, a ja pobegao.

U novinama se pojavio naslov:

MONSTRUM U ULICI ANTIČKIH JUNAKA
“...koga je Marija Škriljac (24) opisala kao strašno veliku
i deformisanu čovekoliku osobu. Upozoravaju se građani...”

Eto, tada sam rešio da smršam i počeo da igram košarku. 

Moj trideseti rođendan se poklopio sa nežnim lisnatim prolećnim danom. Napolju su cvrkutale ptičice itd. Iz omamljujućeg sna me je prenula uporna zvonjava telefonskog aprata.

“Srećan ti rođendan, sine”, zakrčala je čestitka iz slušalice. “Nadamo se da je poslednji. A ako te ne bude hteo Bog, mi ćemo te.”

Zatim sam čuo klik.

Da bih obeležio srećan trideseti, izašao sam i kupio gajbu kisele vode, tri vekne hleba, pet kilograma krompira i jedno prasence. I onda se, dok sam se vraćao u toplo gnezdo, desilo to. Odnekud se stvorila ispred mene i rekla zdravo. Oduzeo sam se.

“Dugo te nisam videla”, rekla je Marija.
“A?”
“To prase i flaše...Mislila sam da očekuješ goste.”
“A, ne, ne...Danas mi je rođendan, pa sam to kupio onako...da se častim.”
“Znam.”
“Šta znaš?”
“Znam da ti je danas rođendan.”
“Otkud znaš?”
“Pročitala sam u nekim novinama. Napisali su datum tvog rođenja i još neke stvarčice. A je l' istina da za ručak jedeš po 200 sarmi?”
“Dve... O, ne... to su novinari... znaš kakvi su oni. Ha-ha.”
“Želiš li goste?”
“Pa, iskreno, baš mi i nisu potrebni.”
“Dobro, a kad bi me pozvao bar na kafu?”

Pocrveneo sam, mislim da mi je i teme pocrvenelo, da mi je i ono malo mozga pocrvenelo.

“Svakako, svakako. Izvini, ha-ha, malo sam zbunjen”, rekao sam.

Otišli smo u moje toplo gnezdo. Nije prokomentarisala spuštene roletne, a ja sam bio srećan što neću morati da joj objašnjavam da je to zbog moje rodbine. Popila je kafu, ali je ostala i dalje. Pomogla mi je oko prasenceta i krompira, i onda smo, dok se sve to peklo, sedeli i pričali. Isuviše sam bio zbunjen da bih mogao da upamtim ceo razgovor.

“Počela sam da pratim utakmice samo zbog tebe. Obožavala sam da te gledam.”

Progutao sam knedlu. Ne znam zašto sam tada rekao: “I ja.”

Sledeće što mi je ostalo u sećanju bilo je:

“...I kad sam se te večeri vraćala kući, umalo nisam umrla od straha”, rekla je.
“Kako?”
“Odjednom se ugasila svetiljka, a nešto ogromno je izašlo pred mene i reklo moje ime. Prosto sam osetila kako mi je stalo srce. Počela sam da vrištim i pobegla sam. Bože, kako sam bila uplašena...Pisali su u novinama o tome.”
“Čini mi se da sam čitao.”
“Znala sam da si to bio ti.”
“Šta?”
“Znala sam da si to bio ti, te noći u parku.”

Zatim se razgovor nastavio, ali moja sluđena pamet nije registrovala ništa od toga, osim jedne Marijine rečenice.

“Srećan ti rođendan.”, rekla je i poljubila me. Mrak.

Onda je prasence već bilo reš i krompiri su fino porumeneli, pa smo se prihvatili posla. Kada je ručak bio završen, od prasenceta su ostale samo oglodane kosti i bio sam toliko kulturan da nisam podrignuo ni posle flaše kisele vode popijene na eks.

Marija je ostala i na večeri, i posle toga još, celu noć, samo ona i ja u mom krevetu. Nije se smejala, a ja sam krišom pustio jednu suzu kad sam izgubio nevinost. Šest hitaca iz snajpera, koji su završili u zidu naspram prozora, ostali su nezapaženi.

Imao sam trideset dve godine i bio ludo zaljubljen. Dvadeset osam puta sam je zaprosio i uvek sam bio odbijen. Nije želela taj papirić i burmu, jer bi se osećala zarobljena. Ali, nikada nije odbijala zlatno prstenje, narukvice i lančiće, koje sam joj poklanjao u zanosu strasti.

Toliko sam je voleo da sam jednom, u afektu, stao na prozor svog toplog gnezda i isturio grudi prema svom bivšem prozoru, a sa usana su mi se otkidale glasne reči: “Neka pucaju! Neka me ubiju kad me ti ne želiš, draga! A ako me želiš, kaži mi da se pomerim!”

Dva metka su mi prozviždala kroz lobanju, a jedan kroz grudni koš. Dok sam padao, poslednjom svešću sam čuo: “Želim te, dragi.”

Otvorio sam oči i trudio se da uoštrim prvu stvar na kojoj mi se zaustavio pogled. Neka baba s brkovima i bradavicom na obrazu. 

Onda je došao čovek u belom mantilu sa savršeno ozbiljnim i strogim izrazom lica. Zatim su mu se crte lica razvukle u osmeh.

“Dobro došli”, rekao je čovek u belom mantilu.
“Gde je Marija?”, pitao sam.
“Marija? Tihomire, vi ste bili četiri godine u dubokoj komi.”

Izašao sam iz bolnice na dan mog trideset šestog rođendana. Vratio sam se u svoje toplo gnezdo. Tek kada sam video stanje u garsonjeri, shvatio sam: prošlo je četiri godine. Budući da sam voleo Mariju svakim danom sve više, posle ovoliko vremena osetio sam da sam skroz lud za njom. Ali, gde je bila ona? Tražio sam je svuda, baš kao što sam nekad tražio skrivene flaše. Ovog puta nisam našao ništa. 

Onda sam je, nakon nekoliko dana, sreo na ulici. Ispod ruke je držala mušku osobu visoku bar dva metra i široku bar metar i po.

“Ti?! Živ si?”, zapanjila se Marija.
“Draga, samo kaži i ispravićemo tu grešku”, rekao je muškarac iz basa. 

Otrčao sam u svoje toplo gnezdo, povređen i slomljen. Mesecima sam patio. U kulminaciji očajanja, jednog dana sam sebi prerezao vene, ali krv je prokapala dole, do suseda koji su živeli ispod mene i oni su pozvali hitnu pomoć, i onda su me ušili.

Uhvatila me teška depresija. Ležao sam na krevetu i razmišljao o Mariji, čeznuo za njom. Pio sam više nego ikad. Čitav jedan zid je bio prekriven gajbama kisele vode. Rešio sam da zaboravim Mariju. Prva pomisao posle toga bila mi je kako sedi na šolji i napinje se i oči su joj čvrsto sklopljene i žile na vratu izbočene, a iz nje izlazi i izlazi...

Posle šest dana sam se odljubio. Otišao sam kod Mihajla (u najvećoj tajnosti, jer je uvek vrebala opasnost od moje rodbine). Zatekao sam ga kako pravi balon od žvakaće gume preko čitave sobe. U svakoj ruci je imao po jednu flašu kisele vode, obe do pola prazne.

“Mihajlo”, rekao sam mu. “Nikad ne dozvoli da ljubav ovlada tobom. Žene su gore od bilo čega što te može zarobiti.”
“Aha”, rekao je Mihajlo. “Iako ne znam o čemu pričaš, jer nikad nisam bio sa ženom, ta ideja mi ne zvuči loše. Uzgred, gde si tih ovih godina?”

Stari dobri Mihajlo...

Nakon kratkog vremena osetio sam užas. Bilo je gluvo doba noći, a ja sam poželeo gutljaj kisele vode i ustao sam iz kreveta da otvorim jednu flašu. Ali, avaj, sve flaše su bile prazne. Počeo sam da se znojim i obuzela me drhtavica. Hitro sam se obukao i istrčao iz svog toplog gnezda, polulud od bola koji mi je razarao mozak. Napolju je padala beskrajna prolećna kiša, a ja sam posrtao mokrim ulicama tražeći makar jednu prodavnicu u kojoj bih mogao da kupim kiselu vodu. Ali sve je, o sve je bilo zatvoreno. Iz dubine ispustio sam zverski urlik i obeznanjen se srušio na zemlju, dok su kišne kapi bezuspešno pokušavale da ugase vatru kojom sam izgarao u agoniji. 

Prestao sam da pijem kiselu vodu i otišao u Zavod za lečenje od zavisnosti. Slatko su se ismejali kad sam im izneo svoj slučaj. Rekli su mi da sam načisto lud, a za takve postoje druge ustanove. 

Naredne tri nedelje sam bio jako bolestan. Mislio sam da mi je došao kraj. Pri temperaturi od 45 stepeni Celzijusovih, priviđala su mi se mala bića, zelena poput meni dobro poznatih flaša.

Dvadeset drugog dana sam bio kao nov, poputno zdrav i okrenut životu. Usput sam prestao da konzumiram i žvake. Bio sam izbavljen i snažniji nego ikada. I Mihajlo je bio oduševljen kao nikad pre.

Mislim da je to počelo sa onim plamenim temperaturama. Moguće je da sam tada doživeo neki težak poremećaj. Uglavnom, prvo mi je palo na pamet da sam bez prevoza bio bespomoćan. Kud god bih krenuo, bio mi je potreban prevoz. E, pa rešio sam da to više tako ne može. Počeo sam da koristim samo svoje noge. Između jednog i drugog kraja Grada stajali su kilometri i postali su znatno duži, ali su bili nekako slađi, možda zato što sam najzad osetio da su stvarni. Ko mari što sam svaka dva meseca kupovao par obuće.

Kad mi je bilo trideset osam godina, shvatio sam da mnogo zavisim i od sopstvenih nogu. Ta misao mi je došla nasred ulice. Sledećeg trenutka sam legao na zemlju i nastavio put kotrljajući se. Više uopšte nisam koristio noge i nisam osećao da mi nedostaju. Nisam se osvrato na komenatare prolaznika i smeh dečurlije. Bio sam srećan. Najveći problem mi je prestavljalo kotrljanje do svog toplog gnezda, jer sam živeo na sedmom spratu, a stepenice su bile vrlo strme.

Novine su donele naslov:

KOTRLJAJUĆI SUGRAĐANIN
“Tihomir Leskovac je postao nova atrakcija Grada odbijanjem
da se kreće uz pomoć nogu. Molimo građane da ga ne šutiraju...”

Zašto moram da uzimam hranu? Prestao sam da jedem. Otkotrljao sam se do Mihajla, koji je i sam prihvatio moj način kretanja.

“Mihajlo, primetio sam da smo zavisni od hrane. Ja sam prestao da jedem. Odmah se osećam slobodnije”, rekao sam mu.

Bio sam dosledan u svojoj odluci, ali sam počeo da gubim na težini. Na kraju sam težio samo 40 kilograma. Sve češće su na mene naletali psi, misleći da sam gomila neoglodanih kostiju.

Kad sam ostavio hranu, zar sam mogao da dozvolim da budem zarobljenik potrebe za vodom? Voda je postala deo moje prošlosti. 

Postajalo mi je sve lakše da lišavam sebe potreba, uprkos tome što sam svakog dana bivao sve malaksaliji. 

Krenuo sam s Mihajlom u jedno zajedničko kotrljanje gradom. Ljudi su nas gledali, a onda su neki od njih legli i kotrljali se s nama. Posle nekog vremena su ustajali, čistili odeću i govorili: “Ova dvojica su načisto ludi.”

Mihajlo je bio još mršaviji od mene i bio je vrlo slab, pa sam često morao da zastanem s kotrljanjem da bi me stigao.

“Izdrži, uvek je teško u početku”, rekao sam mu, mada sam i ja bio u jadnom stanju.

Tada mi je sinula jedna ideja i viknuo sam: “Mihajlo, zaustavi disanje! To je uzrok svih naših zavisnosti!”

Prestao sam da dišem i počeo je da me obavija mrak. Kao iz velilke daljine čuo sam Mihajlov ropac: “Dobra ide...”

Kad sam došao sebi, gomila ljudi je bila nad nama, a neki heroj je pokušavao da nam da veštačko disanje. Prvo sam grčevito odbijao, a zatim mi je, kao proviđenje, došla kristalno jasna misao: BIO SAM ZAVISAN OD ŽELJE DA NE BUDEM ZAVISAN!

“Ovom drugom nema pomoći”, rekao je neko.

Uspravio sam se na svoje klecave tanke nožice i pogledao oko sebe. Aha, eno kafane. Najpre idem na pivo i porciju pohovanog mozga, a onda ću... •

Podeli ovu peticiju

Pomozite da ova peticija dostigne više potpisa.

Kako promovisati peticiju?

• Podelite peticiju na zidu vašeg Facebook-a i u grupama koje su relevantne za temu vaše peticije.
• Dodđite u kontakt sa svojim prijateljima
  1. Napišite poruku gde objašnjavate zašto ste potpisali ovu peticiju, pošto je verovatnije da će je ljudi potpisati, ako razumeju koliko je važna ova tema.
  2. Kopirajte i zalepite veb adresu peticije u svoju poruku.
  3. Pošaljite poruku koristeći e-poštu, poruke, Facebook, WhatsApp, Twitter, Skype, Instagram i LinkedIn.